Krevet u kome sam se trgao na vest o kraju Drugog svetskog rata nalazio se u dvosobnom stanu jednospratnice u Magdeburgu. U drugoj sobi hrkala su dvojica ratnih zarobljenika, seljaka iz Šumadije.

Prve dana posle izlaska iz logora sam sa češkim drugovima proveo lutajući kroz totalno razrušeni grad Halberštat. Amerikanci su nam na reč da smo logoraši dali legitimacije i povlašćene karte za namirnice, propusnice za njihove menze. Ništa nismo morali da dokazujemo. Na nama se videlo da smo bili u koncentracionom logoru, ma kako da su nas presvukli u kojekakve uniforme. Ulicama se kroz ruševine kretala masa bivših logoraša, vojnika, bila je to pijaca vesti na svim evropskim jezicima. Čuo sam da u Magdeburgu ima mnogo Jugoslovena. Zamolio sam posadu nekog engleskog džipa da me poveze. Nisam znao engleski, ali smo se lako sporazumevali – oslobođeni i oslobodioci.

Zatekao sam oko dve hiljade Jugoslovena, pretežno ratnih zarobljenika, nekoliko zatvorenika koncentracionih logora, nekoliko porodica takozvanih "civilnih radnika“ koji su pod prinudom otišli da rade u Nemačkoj. Opisao sam to u romanu "Preskakanje senke“, ali nisam napisao celu istinu. U romanu se doživljenom obično dodaje izmišljeno da bi bilo zanimljivije. Ja sam odlučio da ponešto preskočim,  jer je istina bila toliko preterana i fantastična da je delovala neuverljivo.

Na ulici sam video Vajcenhofera iz Petrovgradau kako u uniformi kapetana prve klase sedi za stolom. Bio je naš komšija u mom rodnom mestu. U njegovoj radnji mi je tata kupio bicikl koji su mi opravljali i gume krpili njegovi šegrti. Poznavali smo se od mog rođenja. Sad je kao najstariji po činu bio komandant naselja. Suludo, zar ne?

Veći deo grada u kome smo se nalazili bio je zapadno od reke Elbe – na češkom Labe – ali na istočnoj obali je bila Crvena armija. Preko reke je vodio pontonski most preko koga su oslobođeni zatvorenici sa istoka stremili kući na zapad, a mnogi su krenuli u suprotnom pravcu. Amerikanci su iz jednog dela grada preko noći izbacili Nemce koji nisu smeli da ponesu ništa sa sobom: nameštaj, posteljina, kuhinjski pribor, sva je na raspolaganje stavljeno oslobođenim zatvorenicima koji su bili u prolazu. Američka vojska je svima pomagala da nađu transport u željenom pravcu, svima osim Jugoslovenima.  Kralju verni srpski generali su naredili da se niko ne vraća "u komunističku zemlju“ što je važilo i za ratne zarobljenike, pa smo hteli, ne hteli, ostali sa njima. Tako su Jugosloveni ubrzo postali "starosedeoci“ i zagospodarili tim delom nemačkog grada.

Ja sam se u koncentracionom logoru bio navikao da se pokorim neminovnom. Sada odjednom ničim nisam bio ugrožen, imao sam šta da jedem, udoban krevet, mogao sam da se poslužim iz nemačkog ormana sa za mene isuviše velikim, ali čistim košuljama, trebio sam vaši sa sebe i čak imao vremena da se zaljubim. Imao sam šestnaest i po godina. I bio sam živ

Sedamnaest godina imao je sovjetski  komandant obližnjeg gradića Bernau Konrad Volf. Upoznaću ga mnogo godina kasnije kad je već bio poznati istočnonemački fimski reditelj, u Beogradu je predstavio svoj dobrim delom autobiogafski film "Imao sam sedamnaest godina“

Šta danas mislim o učenicima drugog ili trećeg razreda gimnazija? Da su nezrela deca? A ja sam u tim godinama već Aušvic i Buhenvald bio ostavio za sobom? Volf je u tim godinama kao oficir  Crvene armije sudio o životu i smrti Nemaca i Nemica.

Rekoh, za mene se rat završio 13. aprila 1945. Nisam znao, a ne bi me ni mnogo uzbuđivalo, da su američke i ruske patrole izbile na reku Elbu kod mesta Torgau i grleći se sa vodkom i viskijem  proslavlajli bliski kraj rata. Kad su me sirene probudile 10. maja u zoru nisam znao da su pre toga u gradu Rajmsu nemački generali pred generalom Ajzenhauerom potpisali kapitulaciju koja je stupila na snagu u noći između 8. i 9. maja kada su isti generali isti dokument potpisali u Berlinu pred maršalom Žukovim.

Kako su to ruski vojnici proslavili spremajući sebi večeru i pijanku prikazao je Volf u svom filmu. Čini mi se da naši Amerikanci u Magdeburgu nisu bili toliko oduševljeni , za njih rat nije bio gotov, strepeli su da li će biti prebačeni na daleki istok, jer se Japan još borio.

Ja sam počeo da razmišljam o tome kada ću i kako da stignem kući i šta ću i koga zateći. Da li je neko od mojih najbližih takođe ostao živ? Na odgovor ću morati da čekam četiri meseca, u domovinu, konkretnu u Kikindu, stigao sam tek 3. septembra.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com