Too little, too late – ovom rezigniranom anglosaksonskom uzrečicom mogao bi se opisati (neumitno) tužan kraj priče o postmiloševićevskoj lustraciji u Srbalja. Za vakta mrskog nenarodnog režima mnogi se napaljeni opozicionar sokolio kako će jednog lepog dana "dekontaminirati" Srbiju od Zlih Elemenata koji su je upropastili i osramotili onoliko; kada je režim napokon razjuren, a njegov Vođa na koncu konaca zaglavio u Sheveningenu – gde je smeštena jedina pouzdana lustraciona komisija za balkanske krvnike, secikese, megalopurde i špiclove svih vrsta – stvar je nekako utihnula, što zbog poslovičnog Koštuničinog vunovlačarenja, što zato što je nova Vlada smatrala da ima preča i pametnija posla – sve dok više nije bilo vremena za bilo kakva posla osim branja kože na šiljak, jer im ekipa koja je oterana onog 5. oktobra svakako neće oprostiti ništa, bez obzira na to što su ovi njoj oprostili sve… I Evo se sada odlazeći predsednik Lustracione komisije u Skupštini Srbije Sima Radulović vajka po novinama (Građanski list, 20. 1. 2004.) kako dotično telo nije stiglo ni da počne s radom, a već mu se sprema svileni gajtan, pošto je veoma verovatno da nova Vlada i skupštinska većina – to jest, ako ih uopšte bude za živog hadžije – neće imati volje da se akaju s tim, pa će, sva je prilika, biti da je cela stvar zauvek propala, i da će Srbija ostati sama i nelustrirana… Naravno da će tako biti: Koštunici bilo kakva ideja o odgovornosti predstavnika starog režima izaziva patriotsku žgaravicu skoro koliko i kolor-portret Karle del Ponte u prirodnoj veličini, SPO & co. imaju druge brige i planove, a i ne bi voleli da se mnogo čeprka po bi(bli)ografijama i beogradskim aktivnostima nekih njegovih čelnika, a Toma G. Nikolić i Ivica G. Dačić protivnici su ovakvih ideja po defaultu: nisu oni DOS-ovci, bre, pa da budu politički suicidalni ili mazohisti!

Nije mi do ridanja nad "propalom lustracionom šansom", taman posla: već sam na ovom mestu spominjao da mi je cela ta priča bila u startu nategnuta i sumnjiva, i da mnogo više verujem u staru, dobru krivičnu odgovornost. E, nevolja je samo što za takvo šta morate imati tužilaštvo, i morate imati sudstvo; stvarnost govori da nema pouzdanih dokaza da Srbija to poseduje. Ono, doduše, postoje zgrade na kojima piše da služe za obavljanje tih poslova, postoje i ljudi koji primaju (sve solidnije) plate iz inače sirotinjskog državnog budžeta zato da krivično proganjaju zlikovce svih fela i da im pravično sude, samo što to ti čestiti ljudi, avaj, izgleda nikako ne postizavaju: prezaposleni su iskorenjivanjem najvećeg društvenog zla u vidu bakuta koje prodaju cveće iz svojih bašta po obodima gradskih pijaca. Ko će još, pored takvih pošasti, da se bavi krivičnim progonom likova koji nisu krivi ni za šta osim tek za poneki omanji – takorekuć sporadični – genocid, ili onih koji bi gdegde, kad se baš iznerviraju, smakli ponekog političkog protivnika, ili pak onih koji u svojoj bezobalnoj nezlobivoj naivnosti svečano nemaju pojma odakle im milioni na računima u Švajcarskoj?! Uostalom, na sličnoj se stvari spotakao i neopisivo tunjavi i kilavi Ivica Račan u bratskoj Hrvatskoj: ceo mandat je proveo plašeći se i vlastite senke, a kamoli onih koje je onomad pomeo sa scene uprkos vlastitoj zečjoj prirodi, a zahvaljujući volji smorenih birača. Legendarno "nezavisno sudstvo" – sasvim netaknuto, što će reći prepuno hadezeovskih kromanjonaca a la Stipe Lozina, onaj dilber iz Splita što je onako veselo "sudio" u morbidnom i mračnom "slučaju Lora" – ostalo je za račanovskog vakta savršeno ravnodušno, slepo i gluvo na sve svinjarije režima iz devedesetih, i na kraju su od neizlečivog straha obeućenog premijera – blago proprani, doduše – pripadnici te iste klike elegantno oduvali sa vlasti, a neće biti čudo ni ako pronađu ili izmađijaju nešto zbog čega će mu suditi… U čemu bi bilo neke ironične pravde.

Ovde je, dakle, isto ukoliko nije i mnogo gore: što je urađeno za Đinđićevog života – urađeno je (a i toga nije bilo mnogo); ubistvo Zorana Đinđića označilo je Početak Velike Revizije. Rezultati izbora od 28. decembra, a još više postizborno ponašanje većine čelnika virtuelnog "demokratskog bloka", potvrda su da, kako trenutno stoje stvari, ispada kako period vlasti koja je srušila Miloševića iz perspektive onih koji imaju najbolje šanse da je naslede izgleda više kao nekakav istorijski incident nego kao prva, makar i rudimentarna i kontroverzna faza trajne normalizacije Srbije. Zato Koštunica toliko insistira na "vladi diskontinuiteta", misleći pri tome pre svega na što snažniji simbolički raskid sa prethodne tri godine, a ne sa onih deset (ili pedeset) pre njih. Zato je amorfnoj masi njegovih sledbenika – o ljubiteljima dueta Ševeninžana da i ne trošim reči – jedan Čeda Jovanović ("kao metafora" dakako: kao onaj kroz čiji se demonizovani lik najbolje prelama i sažima sav potencijal dosadnog, a sveprisutnog malograđanskog narativa o "razočaranosti" učincima prve demokratske garniture) ako ne Đavo himself, a onda najbliži Mefistov rođak, dok je, recimo, Radovan Karadžić, u najgorem/najboljem slučaju, dobri, blagi i brižni čikica koji se – detinjasta pesnička priroda, šta ćete! – možda ponekad umeo malko zaneti u svojim oslobodilačkim aktivnostima… Ta, niko nije savršen! A i dole u Saraj’vu, brate mili, vazda magla, nemoš’ videti kad gađaš – žena li je, dijete li je? Pa još to i mrda, čas ‘vamo, čas tamo… Uostalom, bez sve šale, kad je to "patriotama" nešto pa ozbiljno smetalo kod Miloševića? Nerviralo ih je jedino njegovo razglašeno komunističko ideološko poreklo i tome prikladan, neiskorenjivo sovjetoidni stil govora, ponašanja i vladanja, a ratovi za "ujedinjenje etničkog prostora", sistem Organizovanog Zla, usmeren ka spolja, ali i unutar same Srbije, razne šovinističke farse i slično – bože moj, i mi bismo to isto tako, samo bolje, to jest valjanije i vlasnije…

Zašto vam sve ovo pričam? Pa, ne može da škodi, a ako ne šk… ne, bez zezanja: Velika Revizija koja je već u niskom startu za puni na(d)let nad Srbijom nije ni,malo naivna stvar. Možda su u pravu stameni stoici koji staloženo odmahuju rukom govoreći da "na duži rok" sve to ionako nema nikakve šanse, i da se smrdljive devedesete, sve sa svojim garavim junacima, ne mogu vratiti ni kao tragedija, ni kao farsa. Verovatno je to tako, ali na "duži rok" smo svi ionako mrtvi, ne? Nije li konačno došlo vreme da se manemo sumnjivih istorijskih uteha i vidimo šta nam je u ruci? A prvi korak u tom ekološkom poduhvatu mogla bi biti čvrsta rešenost da se prema krvavorukim Udruženim Banditima svih fela i nad njihovim političkim, intelektualnim ili medijskim apologetima sprovede građanska lustracija u glavi i savesti svakoga od nas: sa njima ni u isti tramvaj, još manje TV-studio, a kamoli u Vladu!