Treći neuspeh u izboru predsednika zgodno je pao monarhistima, baš uoči velike, okrugle godišnjice Prvog srpskog ustanka. Ispada da su se stekli i praktični i simbolički razlozi da se zemlja ponovo okruni. Što se tiče simbolike ili nekog mističnog značenja okrugle cifre, bilo bi pametno da se na to niko ne poziva, to jest neka se to obeleži kao što je red, ali bez obaveze da se ispravljaju velike istorijske nepravde, pošto nam je u svežem sećanju šeststota godišnjica Kosovske bitke, a još su vidljivi i rezultati nadahnuća time izazvanog.

Postoji, očigledno, dovoljno onih koji žele da otvore pitanje povratka monarhije, mada ponekad izgleda kao da bi oni zapravo radije odmah zatvorili pitanje, bez mnogo priče, bez referenduma, takoreći mahinalno, kao što kaput kačimo o čiviluk ne pitajući se zašto. Prosto, zaspimo u republici i probudimo se u monarhiji. To tako ipak ne ide, ni u Srbiji danas.

Slušao sam šta govore monarhisti i ostalo mi je nejasno da li se oni slažu oko toga kakvu monarhiju žele, to jest da li bi kralj imao neka stvarna ovlašćenja ili bi bio čist dekor. Uzimaju za primer moderne evropske monarhije, gde su dvorovi zatečeno stanje koje se održava sad već manje zbog tradicije, a više iz inercije i iz turističkih razloga. Međutim, teško da bi neko u Evropi samo radi obnove starog dekora zapeo da vraća monarhiju tamo gde je ukinuta. Ako se menja status quo, onda bi za to morali da postoje jači razlozi. Možda ih naši monarhisti i imaju, ali o njima ne govore.

Tačno je, naravno, da su u Jugoslaviji monarhiju ukinuli komunisti. Ali, velika istorijska polemika između republikanskog i rojalističkog načela završena je na štetu "plavokrvnih" mnogo pre pojave komunizma. Pretpostavka da kraljevska vlast potiče od Boga napuštena je posle Francuske revolucije i uglavnom se smatra da Svevišnji nije zainteresovan da se bavi državnim poslovima, a oni koji su to radili u njegovo ime ostali su u manjini onda kad je proglašena suverenost naroda.

Kaže se da bi povratak monarhije Srbiji pomogao da izgladi nesporazume s Evropom, jer bi to dokazilo konačan raskid s komunizmom i jer bi kralj bio od koristi zbog dvorskih veza. Nisam ubeđen. U evropskim zemljama, uključujući monarhije, nema više tako konzervativnih vlada, ne vode se ideološki sporovi s komunizmom, a podozrenje i strah izaziva uglavnom desni ekstremizam. Vraćanje monarhije u Srbiju ne bi bilo shvaćeno kao izraz našeg evropejstva i modernizacije, nego pre kao novo, možda opasno zastranjivanje. A ako prestolonaslednik Aleksandar ima kakvih dobrih veza mogao je da pomogne i dosad.

Monarhisti rado govore o tome da je zemlja suviše zavađena, stranački izdeljena, bez vrhovnog autoriteta, bez osećanja nacionalnog jedinstva, a sad se, eto, pokazuje da demokratske procedure ne funkcionišu. Nema nespornog predsednika, dakle samo bi kralj bio nesporan.

Dijagnoza je ispravna, a terapija pogrešna ili nedovoljna.

Srbija jeste preterano zakrvljena i troši neoprostivo mnogo vremena i snage na gluposti, a pri tom je u najvećim nevoljama koje državu mogu snaći. Ali, to nije bajka i nema nikakvih čarolija. Reći da bi kralj bio rešenje znači verovati u čuda. U zeca iz šešira. Kao da je reč o jednopoteznom problemu i u tom smislu monarhija predstavlja zavodljivo podilaženje lenjosti.

Ako predsednički izbori nisu uspeli, to ne znači da Srbima glasanje prosto ne ide od ruke. A i da je tako, od toga se ne može odustati, nego ima da se vežba dok se stvar ne savlada. Svakako će biti od pomoći to što se neka nova vlada neće lako usuditi da se zavitlava s cenzusom i izmišlja neke nemoguće uslove. Ako, dakle, u Srbiji postoji kakav demokratski deficit kralj tu može, u najboljem slučaju da ne smeta, a rešenje sigurno nije.

To što je ovde sve dovedeno u pitanje, što nikome ništa nije sveto, ne znači da narod jedva čeka da složno i bogobojažljivo padne na kolena pred kraljem koji, povrh svega, nikad neće savladati jezik tog naroda. Da, bilo bi dobro kad bismo dobili nesporan, nadstranački autoritet, ali ko kaže da bi princ Karađorđević to bio? Pre bi se desilo da bi kralj postao još jedan krupan predmet svađe. Jer, zašto bi antimonarhisti, koji su inače u velikoj većini, odjednom umukli, priznali da su grešili i pokajali se?

Najzad, tretirati pitanje monarhije strogo legalistički, znači prezirati istoriju, što neki domaći istoričari rado čine. Da, revolucija svakako prekida pravni kontinuitet i obično se pri tom ne obazire mnogo na volju naroda. Ali, posle više od pola veka ne možete očekivati da se baš sve vrati u prvobitno stanje. U istoriji postoje izvesni prekidi i lomovi, takav je uostalom bio i Prvi srpski ustanak, a ne verujem da bi neki današnji karađorđevićevci imali razumevanja za, recimo, turski zahtev da se rezultati tog bezakonja ponište.

Sve u svemu, ne bih se kladio na monarhiju, ne verujem da ima i jedan valjan razlog u prilog njoj, ali ko će znati, možda je baš u tome stvar, možda prođe baš zato da bi sve postalo još smešnije i apsurdnije. Kao da Srbija i Crna Gora već nije (nisu) dovoljno originalna zajednica. Ako najsiromašnija zemlja u Evropi može da ima dve valute, što ne bi imala dva državna uređenja i ostala najneuređenija?