Sve "velike", blesave i štetne ideje u početku steknu neprebroj oduševljenih pristalica, koje računaju da će se od toga nečega materijalno ili simbolički ovajditi, a ako počem i bude nekog belaja od njih, bubnjaće po tuđim leđima. Recimo, kada je do tada normalna i pitoma zemlja Srbija tamo negde 1987–88. prilično kolektivno poludela i podivljala, dugo se mnogima činilo da je sve to za neko dobro, a ako i nije za dobro, nije baš ni za zlo; kako god, može se živeti s tim i gledati svoja posla. Recimo, svi oni ratovi: možda su pomalo i neprijatni, ali na kraju krajeva, ipak se događaju na televiziji. Tek je "samrtno proleće" 1999, kada se rat s televizije preselio u opipljivu dimenziju, osvestilo većinsku Srbiju i nateralo je da makar intuitivno shvati i implicitno prizna da batina ima dva kraja i da se ovako dalje ne može.

Kanda je i s famoznim "Beogradom na vodi" nešto slično u pitanju. Ko je normalan – a da za to nije ovako ili onako plaćen – ikada podržavao BNV? Niko. Ali, ko mu se pa i aktivno suprotstavljao? Realno, ne mnogo više od šačice ljudi, koja teško da je ikada dobacila do više od jedan-dva odsto stanovništva Beograda i okoline. Za veliku većinu "običnog sveta", BNV je bio čista apstrakcija, nešto o čemu nisu osećali nikakvu potrebu da imaju bilo kakvo mišljenje. Nešto što su, ako hoćete, "gospodska posla" koja se njih nikako ne tiču, jer njima, brajko moj, ni iz džepa, ni u džep.

A onda je, iznenada usred dana, jednog toplog julskog, beogradska vlast gotovo na prepad srušila, likvidirala, poništila jedan veoma važan infrastrukturni objekat prestonice: "Lastinu" prigradsku autobusku stanicu. Od nje i do nje vodi veoma važan svakodnevni saobraćajni krvotok od kojeg zavisi kako-tako normalna svakodnevica više stotina hiljada ljudi koji žive u "prstenu" oko Beograda (Obrenovac, Lazarevac, Mladenovac, Sopot, Barajevo, Grocka, Pančevo, Pazova, Inđija, Pećinci etc.) u kojem rade, studiraju, idu kod lekara i po milion drugih nasušnih životnih potreba. Nakon nekoliko dana totalnog haosa, svi su polasci prebačeni na susedni BAS, stanicu namenjenu međugradskim i međunarodnim polascima. Koja je sada pod danonoćnom opsadom autobusa i putnika, pa je tamo stalni krkljanac, jer je najednom, po direktivi, preopterećena nečim što tamo uopšte ne spada. Jer, znate, nije prigradska stanica vizavi BAS-a svojevremeno izgrađena slučajno, nego zato što je neophodna!

Ali, nije frustrirajući gužvanjac ono najgore što je zateklo prigradske putnike. Nego im je udareno po džepu: ako nemaju mesečnu kartu, za svaki izlazak na peron moraju da izdvoje po 180 dinara; kod Laste su plaćali 55 dinara, preko tri puta manje. Što je i logično, jer su to stanice sasvim različite naravi i svrhe. Tako sada imate apsurd da vam je sama vozna karta do odredišta neretko jeftinija od tzv. stanične usluge; nešto kao da vam dostavu frižidera naplate skuplje od frižidera. Ako vam je to skupo, kažu šaljivdžije u Gradskom sekretarijatu za saobraćaj, niko vas ne tera na BAS, čekajte svoj autobus na nekom uzgrednom stajalištu, kod Sajma, Autokomande ili gde već. Doduše, to znači da ćete najverovatnije stajati i klatiti se do svog dalekog odredišta, ali ko vam je kriv što ste luzeri i nikogovići? Što živite u tim nedođijama, a ne na Vračaru ili gornjem DorČolu? Što nemate kola pa da se komodate ko čovek?

Zašto je srušena Lasta, i zašto će, kažu, najdalje za dve godine biti srušen i BAS? Zbog potreba Beograda na vodi. Elem, svaki onaj mučenik koji se ovih dana zlopati, pa još i skupo plaća to zlopaćenje, to može direktno da zahvali sumanutom, koruptivnom projektu ove vlasti – vlasti koju je, na kraju krajeva, sam izabrao.

Ali, nije ovo priča samo o zlim i lakomim Gospodarima i lakovernim i lakoumnim Podanicima. Nego je, još i više, i priča o onima koji tvrde da se nalaze na onoj drugoj strani. Gde su bili svih ovih dana drame oko Laste svi oni krasni levi hipsterčići, "Ne da(vi)mo Beograd" i ta ekipa, gde su bili da protestuju, da demonstriraju, da se nekako barem solidarišu s građanima kojima je život sasvim neposredno zagorčan nuspojavama BNV-a? Nigde ih nije bilo. Uostalom, sasvim nedavno sam, nažalost, na ovom istom mestu bio prinuđen da pokažem kako njima takve stvari, uistinu najbitnije u celoj priči, totalno prolaze ispod radara, i kako nisu u stanju čak ni da uvide da nešto s tim pristupom temeljito nije u redu. Dalje, gde je svih ovih dana veličanstvena srpska demokratska opozicija, koja se već totalno ubacila u "mod" da će joj Beograd na skorim gradskim izborima pasti u naručje kao kruška? Gde je bio Saša Janković, šta je radio Dragan Šutanovac, videste li Borisa Tadića, beše li traga od Zorana Živkovića, Jeremića Vuka, ili bar nekog od onih desničarskih Pinokija? Pa ljudi, što bežiiiite? Obiđite ponekad te nesrećnike po autobuskim stanicama planiranim za likvidaciju zbog besnih glista posttranzicione buržoazije, jer, znate, to su vaši budući glasači, pod uslovom da im ubedljivo i bez fige u džepu kažete jednu jedinu važnu stvar: "Ovo što vam se dešava je strahota i sramota, i mi ćemo sve to poništiti i vratiti u pređašnje stanje čim nam svojim glasovima omogućite da preuzmemo vlast u Beogradu."

Jer, ako mislite da ćete dobiti Beograd, a kamoli Srbiju, samo glasovima vaših milih komšija sa Vračara, Neimara, Starog grada, Palilule – e, to se nikada neće desiti. Što znači šta? Da će tzv. Vučić pobeđivati i dalje, čak i u Beogradu, jer na drugoj strani zapravo nema nikoga. Jer da ga ima, taj ovih dana ne bi izbivao sa autobuske stanice.