Afere: Čija sestra zarađuje milione

Mala smo mi zemlja za toliko alavih partijskih kadrova. Jedna afera se stiša, a druga se otkrije. Kao neke naplavine zapljuskuju obale građanske pristojnosti. Delili bi s nama naše glasove, a čuvali svoje male tajne. Članovi Republičke izborne komisije (RIK), u proseku su, mimo poslova koje obavljaju, a neki od tih poslova su javni pa su po definiciji nedeljivi s nekim drugim funkcijama, delili po, za srpske prilike, neverovatnih dva i kusur miliona dinara godišnje nadoknade za, takorekuć – ništa.

Onda su ih uhvatili. Digla se "kuka i motika" kao onomad oko Bojana Krišta. U društvima gde afera smenjuje aferu, niko nema vremena da "isteruje mak na konac", pa tako i ovi iz RIK-a očekuju da bude uhvaćen neko drugi, da bi oni bili pušteni.

Ko još pominje javna preduzeća? Tri puta sam razgovarao s Bojanom Krištom, egzemplarnom žrtvom novopolitičkog rituala, jednom od onih kojima politička zajednica pusti krv da bi sebi, u ritualnim molitvama Gospodaru, spasla kožu, i nagovarao ga da se ispovedi javnosti.

Dečko koji je obećavao svaki put je odbijao mogućnost da kaže bilo šta o sebi i drugima sluteći da će neki RIK da ga skine s dnevnog reda. Samo sam ja, u tim pregovorima oko intervjua, imao neki stepen rizika. Krišto je, makar sto puta neiskusniji od mene, ispao barem deset puta pametniji, sluteći da će ga svi zaboraviti čim otkrijemo neke druge.

Sad ovi iz RIK-a čekaju sledeću žrtvu, a nije nemoguće da će i sami da dojave ko je naplatio više od njih. Akumuliraju li se uopšte naša saznanja o njima ili se svode pod stereotip da su svi oni – lopovi. Demokratska stranka, sabijena između čekića i nakovnja, između vlasti i očajne institucionalne kontrole vlasti, dala je nalog svim svojim članovima u redovima RIK-a, da podnesu ostavke. Samo je pitanje na šta – ostavke na članstvo u RIK-u ili i ostavke na ministarske i sudske položaje, jer, ako je ono što su tamo radili nemoralno, da li ih to čini moralnim gromadama u drugim javnim poslovima.

Afera je počela kao obračun Tomislava Nikolića sa suprugom Zorana Krasića i sestrom dežurne skupštinske klevetuše Vjerice Radete (oboje, supruga i sestra, članovi RIK-a). Ličilo je to na sukob unutar bivšeg radikalskog bratstva, na primer nepotizma i banalne lakomosti, a završilo se kao jednačenje svake političke elite s mračnim porivima pohlepe i bahatosti. Ortodoksni radikali barem su na ta lukrativna mesta gurali užu familiju, a ovi koji nisu zaposlili suprugu ili sestru zaposlili su simboličke rođake, sugerišući zaključak da su oni više isti nego što je Krasić sličan ženi, a Radeta sestri. Nema jače familije od partijske porodice, pogotovo ako se dočepa vlasti.

Statut Vojvodine: Elite i narodna volja

Tako je i sa Vojvodinom. Ne plašimo se mi od nas, nego se plašimo od njih. Sukob oko stepena vojvođanske autonomije, uokviren raspravom o statutu pokrajine, originalno nije sukob srpskog naroda s delom srpskog naroda, već strah jedne političke elite od druge političke elite.

Sve centripetalne sile bivše domovine, one koja se klela u bratstvo i jedinstvo, dobijale su energiju iz činjenice da se radilo o zajednici koja je bila različita po nacionalnoj i verskoj osnovi (od Slovenije do Kosova), uključujući tu i jezičke razlike, ali ruku na srce, Lalu od Ere, malo šta razlikuje osim političkih volja elite.

Iz njihove sumnjičavosti jednih prema drugima, udruženoj s taktičkim manevrima oko rejting procenata za stranku, pa i unutar stranaka, kao što se insinuira u slučaju Bojan Pajtić protiv Borisa Tadiča, ili obrnuto, kopaju se rovovi koji ne postoje u većinskom narodnom iskazu.

Slabo se običan svet razume u njihove kerefeke, poput one da li će Vojvodina imati prava da potpisuje državne ili regionalne ugovore, ali teško mogu da zamislim taj običan svet s obe strane Dunava i Save kako se naprasno razdvaja svojom voljom.

Političke elite, uključujući tu i naglo zainteresovan Sinod SPC-a, vide, suštinski, da bi na toj vrsti infrastrukturalnih nacionalnih radova mogli da zaposle hipotetičke supruge i sestre, pa šta košta da košta.

Nijedni izbori, od 1990. godine pa do danas, nisu pokazali da je separacija Vojvodine od Srbije realna politička opcija. Naprotiv. Podudarnost političkih volja išla je uvek na uštrb secesionističkog, radikalnog krila autonomaštva. Ili su Vojvođani listom bili za Miloševića, ponekad za Šešelja, ponekad za Tadića i njegove prethodnike, ali se, izbornom voljom barem gledano, nikad nisu većinski izjasnili da ne budu kao ostatak Srbije.

Da se ja pitam, dao bih im državnosti koliko oni ne mogu da progutaju, ali mislim da ovde uopšte nije reč o tome, već se u senci tobož načelnih sukoba i dalje krije namera da zaposle žene ili sestre u nekom organu uprave.

Šta je opasnije: Diktatura ili teror

Moj kolega Dimitrije Boarov, jedan uljuđeni autonomaš, barem po tome što misli da nam kese nisu sestre, čovek vredan ljudskog i profesionalnog poštovanja, dao je, barem po meni, izjavu za sve ove godine. Odgovarajući na jedno pitanje o novinarima, a upitan povodom uručenja februarske nagrade Novog Sada, nešto što se u užoj Srbiji doživljava kao autonomaški AVNOJ, on je i mene i sebe, dakle profesiju, podelio na – zauzdane i razuzdane.

Meni se ovo drugo zgodilo pa sam u prošlonedeljnom komentaru u "Politici", a povodom TV prenosa skupštinskih zasedanja i izmena skupštinskog poslovnika, konstruisao termine "diktatura efikasnosti" i "teror opstrukcije". Mora biti da sam se razuzdao, preterao, čim sam, prošle nedelje, oko toga dao dve izjave za dve državne televizije, jednu našu i jednu stranu, jer, barem u našem poslu, razuzdanost se meri, nažalost, češće snagom reči nego što se meri snagom argumentacije.

Očigledno je da sintagme, poput diktature i terora, i dalje privlače pažnju i kad je iskaz, verovatno, jači od stvarnog stanja.

U suštini, upozorio sam na činjenicu da se vladajuća koalicija mora čuvati sirenskog zova brzog usvajanja zakona, bez učešća opozicije i najšire javnosti. Zbog ukidanja TV prenosa 1995. godine tadašnja opozicija je napustila parlament, a socijalisti su se hvalili kako su za dva dana usvojili 23 zakona. Čudo od efikasnosti, a pet godina potom goreli su u istom danu i zgrada Skupštine i zgrada televizije.

S druge strane, "teror opstrukcije" očigledno ometa normalno funkcionisanje parlamenta. Pametne izmene poslovnika otuda postaju nužnost. Ali, ako mene pitate, po društvo je opasnije ono prvo od drugog, diktatura od terora.