Na Levantu je opet velika nevolja, kao mogući uvod u još veću i širu, a ti pokušavaš da makar u svojoj glavi razmrsiš nerazmrsivo, a u tome umetnost, ako i kad je dobra, pomaže više i trajnije od pukih vesti i presnih činjenica. Pa gledaš filmove i serije, stvarnije od neprokuvane stvarnosti jednog trenutka u predugoj, nesrećnoj povesti.

Među njima je i film "Golda“, izraelskog reditelja Gija Nativa (Guy Nattiv), biopik o čuvenoj/zloglasoj izraelskoj premijerki Goldi Mejr.

Goldu glumi Helen Miren, i glumi je moćno, kao daleko najbolja tačka ovog filma. Helen glumi jer je glumica, i to prvorazredna, a glumi zato što privatno niti je Golda Mejr, niti je ikada bila premijerka Izraela, niti je uopšte Jevrejka (nego, zamislite, Britanka ruskog porekla). Ona je, eto, samo glumica. I onda su se javili glasovi vrle nove tribalne političke korektnosti, da ospore bilo kojoj Miren pravo da igra bilo koju Mejr, jer da bi glumica, eto, sa svojim likom morala deliti etnicitet, veru, "nasleđe“, "identitet“. Iako se umetnost glume, otkad postoji, zasniva na igranju nekoga ko privatno nisi, a ne nekoga ko privatno jesi.

Mada je Miren ljubazna i skromna pa kaže da je diskusija o tome legitimna, pre će biti da je ona simptom jedne patologije koja ukazuje na nazadovanje i propast civilizacije prosvetljenosti, u kojoj smo mislili da živimo i da ćemo živeti, da je taj proces emancipacije ireverzibilan. Umesto toga, opet nam se nameću plemenski vračevi da nam objasne šta je kome od nas primereno, a šta nije. Sve zagledajući nam u korenje, kao da smo tikve.

Ani Erno je u sjajnom romanu-hronici "Godine“ još devedesetih locirala srce problema: "Ponos onim što neko radi zamenjen je ponosom onim što neko jeste – žena, gej, provincijalac, Jevrejin, Arapin itd.“

Čak će i ratove ono bolje u nama možda nadživeti, ali popuštanje novom tribalizmu – neće. Mislite o tome, dok još smete.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com