Izgledala je ta scena kao prizor iz još nesnimljene ekranizacije šašavog romana Milana Tripkovića "Klub istinskih stvaralaca“, a klub – koji bi možda tačnije, uinat konkurenciji, bilo nazvati "Klub još istinskijih svaralaca“ – svečano je otvorio pokrajinski premijer Igor Mirović, i to u svojstvu – pesnika. I ne bi tu bio ništa čudno ni zazorno da on nije prvo postao Visoki Faktor, a tek onda pesnik (nezapažen po pesmama ali zapažen po pesništvu) u čemu ima nečega zazornog čega bi se čovek radije klonio.

Mogao je reći sebi: još sam relativno mlad čovek, neka moje pesme siđu među ljude kada budu rasterećene vlasti, pa će se o njima slobodno suditi. Uostalom, znate kako se kaže: Ars longa, vita brevis.

Ali, šta ako Mirović namerava još dugo da vlada, a nije siguran da mu se pesništvo do tada neće ukiseliti? A više neće biti nikoga da mu među stihove uslužno meće konzervanse.

E, to je muka svakog nešto manje istinskog stvaraoca: da nadživi svoje delo, pa završi, polušašav, pola u šašavom romanu, pola u šašavoj stvarnosti. 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com