Nikada niste čitali Viktoriju Amelinu, i verovatno je nikada nećete čitati. Nisam je ni ja čitao sve do malopre, a za ubuduće, videćemo.

Ubuduće?! Šta uopšte znači "ubuduće“?

Viktorija Amelina više nikada ništa neće napisati.

U trideset i sedmoj godini života ostala je bez budućnosti, spisateljske i ljudske.

Preminula je, nakon četiri dana agonije, kao trinaesta žrtva ruskog raketiranja picerije u Kramatorsku.

(da. picerije.)

Za sobom je ostavila dva romana, zbirke poezije i jedanaestogodišnje dete.

O svemu tome, i mnogo više, kao i samu Amelinu, možete čitati u tekstu Davora Beganovića na Jergovićevom sajtu.

A ja se pitam: da li je ubistvo spisateljice "vest iz kulture"? I iz čega je, uostalom, vest o ubistvu troje dece, a toliko ih je stradalo u onoj piceriji?

Znate kako je, deca vole picu. I pisci vole picu.

Verovatno i ruski artiljerci vole picu.

Da li je, kada ubiješ pisca, mada možda i nisi gađao konkretno njega/nju, nego si gađao onako uopšteno, pa koga pogodiš-pogodiš, to zločin nad kulturom i identitetom jednog naroda i zemlje?

Ili je zločin ipak izvršen mnogo ranije? U ovom slučaju 24. februara 2022. rano ujutru. Samo što je Viktorija sada stigla na red za egzekuciju.

Čitaću je gde god mogu, da prestanu da je ubijaju.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com