Odavno nisam pročitao nešto tako jez(gr)ovito pametno sročeno kao što je ocena profesora Todora Kuljića da je "normalizovani" (ergo, legitimizovani) nacionalizam kakav ispovedaju naše konzervativne elite uvrhunio kroz njegovo "estetizovanje kao patriotizma", a da njegova agresivna ospoljenja, poput svojevremenog događanja naroda nisu demokratija nego "hilijazam u kojem je slepa odbrana nacije postala centralni mehanizam samoopraštanja". Eh, samoopraštanje! Već bi na toj reči Kuljić zauvek pao kod naših naci-mudraca, jer nemamo Mi, bre, šta sebi da opraštamo, Mi smo bez greha, i evo ćemo baciti kamen prvi – samo nam pokažite kurvu bestidnicu na koju ga treba hitnuti…

Kuljićevog sam se teksta setio ovih dana, pomalo bizarnim povodom. Ima u onoj Vučelićevoj nedeljnoj tiskovini zvanoj "Pečat", na poslednjoj strani, neka rubričica Rečnik srbofobije u kojoj opskurni Vladimir Dimitrijević slaže, kao u nekakav herbarijum užasa, sve ono ikada igde izrečeno, a što bi sa stanovišta (srpskog, u ovom slučaju) nacionalizma kao "estetizovanog patriotizma" imalo biti oh, užasno i ah, strašno. A tu bezbeli ima svega: od zaista šovinističkih i fašistoidnih izjava regionalnih i belosvetskih lunatika, pa do sasvim normalnog (uglavnom unutrašnjeg) kriticizma izvesne politike koja, pa neka je sto puta "srpska", nije i ne može biti nikakav (auto)šovinizam. I sve je to, i pametno i budalasto, i dobronamerno i grozno, nazor smućkano u jednu bljutavu mešavinu u kakvu može biti smućkano samo u retortama poput vučelićevskih.

Nisam ni sumnjao da ću se pre ili docnije naći u tom društvu: kada te "estetizovani patriotizam" markira kao svog neprijatelja – hvala, bar u tome niste pogrešili! – onda ti nema, majci, nego da igraš svoju ulogu šta god inače mislio o njoj, a sve po onoj da ako ti svi kažu da si pijan, onda prikane lezi i valjaj se… Ima za markiranog Neprijatelja jedna srcedrapateljna difamirajuća fraza koju pravednički normalizovani nacionalizam koristi sa osobitim zadovoljstvom: taj-i-taj, kažu oni, "mrzi sve što je srpsko" (hrvatsko, albansko, estonsko… spisak je beskrajan, ili je barem ravan broju onih zajednica na svetu koje sebe smatraju etničkim nacijama). A ako je i sam Srbin (ili pripadnik toga-već-nečega što tobože mrzi), onda to znači ili da i sebe mazohistički mrzi, ili pak da sebe izdiže iznad ostalih sunarodnika, koje – šta? Mrzi…

Ovo detinjasto durenje nacionalizma kao "estetizovanog patriotizma" na svaki izrečeni uvid o sebi samome koji relativizuje ili ruši njegovu narcističku samopredstavu bilo bi tek blentavo i smešno, samo da nije toliko puta u istoriji umelo da bude opasno. Po primere se ne mora ići daleko, ni u prostoru ni u vremenu.

Znao sam, kažem, da ću se i ja naći u tom grrrroznom herbarijumu, jer tako se te stvari rade: prvo imenuješ Optuženog, i time si oposlio glavni posao, a posle ćeš mu već pronaći i nekakav Zločin. Bio sam pomalo perverzno radoznao šta će meni da pronađu; dobro, znao sam da neće moći da pronađu ono za čime tobože tragaju, jer toga naprosto nema – a kako bi i moglo da bude?! Ali, nema tog Rišeljea koji neće već iščačkati nešto što sa njegovog uvrnutog motrišta neće biti dostojno vešala… No, kada sam napokon video o čemu se radi, ipak sam se prenerazio: vučelićevski rišeljei idu dalje nego što sam očekivao – a Bog i Ričard Dokins su mi svedoci da sam očekivao svašta… Evo, dakle, koje su me užasne izdajničko-srbofobne reči uvrstile među one "domaće i inostrane ličnosti" koje su davale izjave "uperene u protekla dva veka protiv srpskog naroda i države Srbije" (podvlačenja "Pečatova"): "Ova Srbija koju vidiš sa autoputa relativno je osvetljena; ona do Mladenovca – poluosvetljena, ona dalje prema Orašcu i Aranđelovcu u mrklom je mraku kao da je tamo i dobri Bog sanjivo promrmljao ‘laku noć’."

I to je, dakle, to. Radi se o dve godine starom reportažnom tekstu o već famoznoj neodržanoj tribini Peščanika u Aranđelovcu. Putujem tamo automobilom, zima je, rano se smrkava, i opisujem sopstveno (dakako: subjektivno; drugog i nema) osećanje i doživljaj jedne napete večeri, dok se približavam gradu u kojem nekakav šumadijski šerif iz susedne varošice deli pravdu po svome. Pri tome, tek uzgredno – a i zarad stanovite atmosferizacije, bez koje nema reportaže – konstatujem nešto notorno: Srbija jeste dosta slabo osvetljena zemlja, naročito podalje od velikih gradova i glavnih puteva; njeni gradići i sela dosta su čkiljavo i retko zasvetljeni, a između njih obično je mrak kao na tamnoj strani Meseca. To je notorna činjenica, to nije čak ni "vrednosni sud": ja čak ne kažem ni da je loše što je tako. To je, naprosto, verbalizovani opažaj oka. Mogu čak lako da zamislim kako iste ili slične reči u nekom putopisnom tekstu zapisuje, šta znam, Brana Crnčević ili Dobrica Ćosić… E, ali drugo je to, kumašine, kad oni to kažu, jerbo oni bi to rekli očinski, s ljubavlju, a ti… Da? Šta ja? Kako bih ja to, moliću fino, rekao?

Zašto se ovime uopšte bavim? Nije da se žalim i kukam, jer ovakve mi budalaštine odavno idu u rok službe, pa sam svikao. Nije ni da pokušavam da polemišem, jer nema tu ničega, nema nikakve supstance za polemiku, to je šupljije od šupljeg. Ovo mi je, megjutoa, interesantno kao fenomen, kao savršeni samoprikaz tog kuljićevskog nacionalizma "estetizovanog kao patriotizam" a koji funkcioniše kroz neku vrstu permanentnog dizanja moralne panike; njemu je neophodan Neprijatelj, spoljni iz jednih razloga, unutrašnji iz drugih. A neprijatelj, dakako, jeste onaj koji Nas Mrzi, a ta navodna mržnja nije nešto "političko", nego je to mržnja uperena ka svemu i svakome što je Naše, koji god neki konkretni Mi bili. Zato i taj Pančić i njemu slični nije tek političko Drugo, nego onaj koji "mrzi sve što je srpsko", pa čak i puteve, sela i gradove, koji su mu, zamislite, nekako mračni, mada Mi odlično znamo da su Blistavo Svetli. Taj bolesno normalizovani nacionalizam ne može, dakle, da podnese ni najtrivijalniju istinu. Za njega, Orašac svetli kao Pariz, a Aranđelovac kao Menhetn. Zašto? Zato što, koliko god "normalizovan", on ostaje postojano lud kao struja.