Lenjost se – opet nepravedno – obično smatra muškim porokom. Navode se zoološke paralele: eto, lav se samo valja i drema, a jadne lavice idu i love; onda se car životinja protegne i – kao Sulejman – kresne neku od njih, izvrne se i zaspi. Pa zašto je car životinja?

Problem je ovde, međutim, veći. Lenjost je fenomen složeniji nego što izgleda: ima raznih vrsta lenjosti i nisu sve one loše. Uostalom, lenjost je ocrnjena i proglašena smrtnim grehom iz razloga providnih i sebičnih: prvo crkva, a zatim i fordovski kapitalizam traže od slobodnog pojedinca pokornost i ropsko kulučenje pod terorom štoperice u ruci poslovođe. Suprotnost pojmu lenj je pojam "vredan", mada znamo stotine slavnih primera lenjivaca koji su bili vredniji od vrednica. Britanski pisac Tom Hodžkinson, urednik časopisa "Dokoličar" ("Idler") i autor slatke i učene knjižice Kako da lenčarite (Dosije, Beograd, 2008), navodi citat iz manifesta pokreta Spora hrana: treba se, kažu pisci manifesta, "čuvati zaraze mnoštva koje je pobrkalo histeriju sa efikasnošću". Vrlina vrednoće, to znamo, često je prerušena histerija, nesigurnost, lek od čamotinje sopstvene ispraznosti, bekstvo od kuće i stvarnosti. I konformizam, strašan porok.

Moja drugarica Keti, potpredsednica debele banke na Zapadnoj obali, žalila mi se da mora ceo dan da izigrava strašno zaposlenu ženu, a stvarne poslove obavi za dva-tri sata i posle glumi. Većina korporativnih menadžera kazala bi vam isto – kad bi bili iskreni, a nisu.

Lenjost se, dakle, deli na više vrsta. Lenjost je oblik efikasnosti, jer navodni lenjivac, dok bleji, u stvari koncentriše energiju i razmišlja kako da pametno obavi ono što treba za što kraće vreme. Elegancija, ukratko: najveći učinak s najmanjim naporom, ali za to treba pameti. Zato pametni ljudi teže lenjosti, jer se pametne stvari ne rade na brzinu i histerično, uz foliranje kao teškog rada. Ima, priznajem, vrednih i pametnih, ali i oni bi mogli sve to i sporije, nego ih muče statusna pitanja – kako izgledaju i ostavljaju li utisak. Ima i patoloških vrsta lenjosti, ali one su zaista nešto za psihoterapeute: depresija najčešće, izgubljenost u svemiru, ozbiljne nevolje. Ali, to je druga i tužna priča.

Ozbiljan lenjivac misli, planira i dejstvuje u pravom trenutku koji je obično onaj poslednji. Te se stvari rade na pamet, a ne na silu i dernjavu. Zato toliki lenjivci idu u novinarstvo ili toliki novinari nauče da naizgled lenstvuju. U odbranu lenjosti, uostalom, napisano je mnogo pametnih knjiga i ogleda: od dr Džonsona, preko Pola Lafarga, Marksovog zeta i autora kultne knjige Pravo na lenjost, pa do novijih autora; sve je to lepo i učeno nabrojano u pomenutom Hodžkinsonovom priručniku. Jok, oni će me nauče, misli naš savremenik lenčuga i u pravu je, mada je lepo naći podršku i kod klasika i drugih umnih ljudi. Nekako čoveku dođe lakše i bolje će se odupreti histeriji fordovskog kapitalizma, protestantske radne etike, crkvenog užasavanja nad dokolicom iz koje su svi gresi, neoliberalizma i loše prikrivenoj pohlepi bestidnih bankara koji nas teraju da parama koje nemamo kupujemo stvari koje nam ne trebaju.

Lenjivac će – svestan svega navedenoga – sačiniti svoju listu prioriteta, razlikujući bitno od nebitnog, što je ključna definicija pameti. Neće svoju energiju trošiti na zujanje i puštanje besmislenih zvukova, nego će je polako i pažljivo koncentrisati na ono što hoće (ili mora, nažalost) da uradi, a poslovođe i šefovi neka jedu govna. Takvi ljudi posle dobijaju opise koji su nekada bili komplimenti, a sada su preteće uvrede: opušten (laid back), indolentan, "ne grize", cool cat itd.; sve miriše na otkaz. Kvalitet njegovog proizvoda naravno da ne igra ulogu, jer živimo u lažljivo doba hinjene vrednoće, naštelovano prema najnižem zajedničkom imenitelju gluposti, pa onda svako ima posao koji se širi dok ne ispuni radno vreme, a onda i dalje (kao što je još davno upozorio mudri čiča-Parkinson). Važnije je dolaziti prvi i odlaziti poslednji (uz obavezno odelo s mašnom) i zujati u prazno, nego uraditi nešto stvarno i kvalitetno. I posle se čudimo odakle finansijska kriza…

Lenčuge svih zemalja, ujedinite se i zabušavajte! Radite ono što znate i volite, a pare će već stići pre ili kasnije.

A o zabušavanju idući put, duža je to priča.