Tamo gde nema pravog političkog života (jer je vešto i brutalno likvidiran) ni prave slobodne javne debate o bilo čemu uistinu značajnom, prirodno je da s vremenom presuše i autentični politički događaji, umesto kojih se namnože njihove fantomske, sablasne imitacije. Lažna politička dinamika odvija se u celosti unutar vladajućeg kruga, on je sam sebi i vlast i opozicija, i levica i desnica i centralno, i Evropa i Rusija, i Bruklin i Gusinje.

Tamo gde je vlast nesmenjiva i nepromenjiva, a naročito je nesmenjiv njen vrhovni žrec, totem i apsolutni korisnik (te štedri distributer njenih okrajaka onima koji se pokažu dovoljno lojalnim, korisnim i negadljivim), jedini način da dođe do upražnjenja trona jeste taj da vladajuća, hm, pozadina, sama napusti (kvazi)republikanski presto jer joj je tobože “svega dosta” ili zato što ne želi da učestvuje u nečemu što istovremeno ne može da (se) izbegne. Onaj ko je nepomeriv mogao bi, dakle, da pomeri samog sebe, čak da se izmesti negde sasvim izvan rama, što možda nekome zvuči dobro, ali samo zato što ne shvata da je jedina svrha tog odlaska u povratku; ili, još konsekventnije, da se ne može stvarno ustati sa trona ako ti je tron zalepljen za guzicu i nosiš ga svugde sa sobom.

Verujem da naslućujete šta je povod gornjim razmatranjima. Zapravo, ta ideja da se Aleksandar Vučić povuče sa javnih funkcija dok neko drugi ne obavi neprijatan posao (Kosovo, Bosna, sankcije Rusiji), a da se onda on vrati u belom maršalskom odelu i nastavi gde je stao, rasterećen za ono što se ionako moralo obaviti – uistinu je sjajna. Neka vas ne zbuni što je ona u isto vreme i detinjasta i, ako ćemo pravo, idiotska. Što je u pitanju, dakle, manevar kojeg bi se postideli i oni korumpirani moroni, negativci iz Alana Forda.

Naravno, to se u stvanosti neće desiti, iz mnoštva nesrećno ukrštenih razloga. Među kojima nije baš na poslednjem mestu taj da bi se tako nešto odviše kosilo s njegovom prirodom, a to je priroda gnjavatora koji prosto ne zna kad je dosta. I koji ne bi mogao da podnese ni privremeno odsustvo iz centra pažnje, pa makar tu pažnju silom izazivao i održavao – što uglavnom čini.

Ideja o povlačenju u zavetrinu dok oluja ne prođe, dakle, klasičan je “spin”, a pomalo i ispitivanje terena, osluškivanje reakcije javnosti, pre svega one međunarodne, pošto ovde javnosti jedva da je preostalo na lageru. Osim ako ne mislite da su javnost Đuka i Vulin.

Pa ipak, kad je već sam uveo tu temu, hajde da se malo poigramo i zamislimo šta bi bilo kad bi bilo. Vučić se, dakle, samoukloni sa svih javnih funkcija, državnih i stranačkih, a i iz javnosti same, ali istovremeno (podrazumeva se, inače to ne bi bila finta nego stvaran politički događaj, a rekli smo već da je to nezamislivo i nedopustivo) zadrži u svojim rukama stvarnu političku moć i monopol na arbitriranje u svim dvorskim sukobima i spletkama. Znate ono: ne vidiš ga, ali ćeš ga ubrzo jako osetiti ako slučajno zaboraviš da je i dalje tu.

Na onom autsajderima vidljivom vrhu ledenog brega verovatno bi postalo jako živahno. Glasni bi počeli da urlaju, tihi bi postali glasni, mutavi bi barem prošaputali. Bez Njegove javne sveprisutnosti, ma koliko bili svesni da je to tihovanje obična iluzionistička tačka, knezovi i poneka kneginja jedne naopake vlastele osokolili bi se da se do kraja razgaće i pokažu svu raskoš svojeg, d’izvinete, habitusa.

I opozicija, naročito ona “lojalna”, dobila bi krila, zaneta slatkom iluzijom da je sa druge strane preostala samo druga klasa političke dvorske garde, a s njom već nije tako teško izaći na kraj, jer su im moći i dometi otprilike podjednaki.

Naposletku, “narod” bi se prividno odmorio od onog koji čak i po vlastitom prizanju iskače i iz šporeta i iz frižidera, što bi “narodu” dobro činilo (osim neutešnih, koji bi ga od prvog sata molili da se vrati, dirljivo verujući da je zaista nekuda otišao), a njemu još bolje, pošto bi svojim potrošnim zamenama i grejačima stolice mogao da delegira odgovornost za bilo šta što možda ne bi bilo popularno, ili bi čak bilo politički visoko rizično (druga je stvar što nas ima koji verujemo da stvarnih rizika za njega nema jer je anestezija uspela preko svih granica ranije mogućeg).

Eto, tako bi to moglo da bude, ali tako neće biti. Iskušenje da se tera i dalje ovako kako napaćenoj i čudnih stimulansa neutaživo gladnoj duši najviše godi je odviše jako, ovisnost o sumanutim sticajem okolnosti stečenoj mogućnosti da se u prisustvu svih tetoši i timari vlastiti ego – zakržljao negde u postpubertetskom stadijumu, što je njegova tragedija, a naša zajednička sramota – sve je to, dakle, isuviše jako da bi se šou mogao tek tako napustiti, to jest da bi se moglo barem preći na rezervni položaj, u senku, izvan dometa kamera i reflektora.

Uostalom, nije to nikada ni bez stvarnijih i opipljivijih rizika: šta ako neka od marioneta umisli da je njen tvorac zaista nestao i da bi ubuduće ona mogla da igra na neki vlastiti tekst i muziku? A ako se više tih marioneta udruži, eto i celog orkestra! Zato je bolje ne nestajati iz vidokruga, držati se svojih dežurstava u šporetu i frižideru. A Kosovo, sankcije i ostalo? Ma, ko te pita, ima da se mulja i dalje, a ako ovi baš stisnu, muljaćemo da više nećemo muljati.