Na festivalu Slobodna zona prikazan je turski film Mustang, rediteljke Deniz Gamze Erguven: pet sestara, Lale, Nur, Eče, Selma i Sonaj, sve "jedna drugoj do uha", žive u seocetu blizu crnomorske obale, bez roditelja, s bakom i ujakom. Njihovi staratelji pobožni su i konzervativni ljudi, i dakako iznad svega zabrinuti za to "šta će reći svet"; devojke su, pak, lepe, pametne, vesele i slobodne, njihova kikotava krasota ispuni ceo veliki ekran. Raspust je pri kraju, one landaraju okolo pune života i utoliko više žedne života, tu su i neki momci, njihovi vršnjaci, pa onda krenu da se zajedno zezaju okolo, onako kako to već čini srećna, rasterećena, zlo ne misleća i ne sluteća mladost: malo zajedničkog kupanja i prskanja morskom vodom, smeh i poneki ovlašan dodir, jedna se popne momku na rame pa je ovaj tako nosi. Sve je negde između bratsko-sestrinske igre i slatkog nagoveštaja erotskog naboja – ali samo nagoveštaja. Divota jedne blažene životne dobi.

Onda sestrice, megjutoa, stignu kući, gde ih čeka neprijatno iznenađenje: baba je besna i surova, kaže da su je osramotile, da su ruglo i da se nikada takve neće udati. I da moraju biti kažnjene i stavljene pod kontrolu, dok nije kasno. One ne shvataju šta su zgrešile, a počne da im sviće kad baba zgađeno kaže da su se, eto, neprilično zadovoljavale trljajući se onim stvarima o vratove momaka… Kao i uvek, "moralni i neporočni" imaju najprljaviju maštu, nemoguće je stvarnosti da sustigne njihove fantazije… Jedna od sestara, besna i povređena, počne da razvaljuje nekakvu stolicu, a kad je zblanuta baba pita zašto to radi, ova joj odvrati da su i te stolice sada bestidne i grešne, jer, "nisu li se naši čmarevi trljali o njih"? Bajdvej, babi ih je ocinkarila ultrareligiozna zabrađena komšinica; sestre je, besne, potraže, i jedna joj saspe u lice: mislite li zaista da vas te krpe govnjive boje u koje ste se umotali čine svačijim moralnim sudijom? Osveta patrijarhata koja će ih sustići biće strašna i nemilosrdna, ali neće se ni one tako lako predati, a bar neke od njih potražiće šansu da se izvuku iz doživotnog ropstva (i iz "krpa govnjive boje") koje im se sprema kao unapred zadati sudbinski izbor bez alternative…

Devojke, inače, maštaju o bekstvu u daleki Istanbul, biser Levanta je za njih ono što je Moskva za one čehovljevske tri sestre Olgu, Mašu i Irinu, ili ono što je u "međunarodnoj" simboličkoj imaginaciji ponajviše Pariz (u manjoj meri Amsterdam, London, u novije vreme Berlin…): mesto gde se živi nesputano dogmama palanačkog patrijarhata ili religijskog robovlasništva, gde svako može i sme da bude ono što jeste, i gde nije ni greh ni haram biti slobodan, pa možda čak pomalo i srećan, u granicama ljudskih mogućnosti…

Oni koji su pobili sve one ljude u Parizu, krive samo zato što su otišli na koncert, na utakmicu, ili seli u restoran ili bistro, što jedu i piju šta hoće i vole se s kim i kako hoće, što misle, govore, pišu i čitaju (i crtaju) šta hoće, krive, uostalom, što žive neke ovozemaljske živote ne mareći za idiotske tabue zapoveđene od demona rođenih u ljudskim glavama i nepostojećih u stvarnom svetu (osim, dakle, u svojstvu demona iz ljudskih glava…), maštali su i kretali se u obrnutom pravcu od onih pet sestara, ne ka "Istanbulu" ili ne daj bože "Parizu", nego nazad, u rikverc, ka njihovom rodnom selu, u taj zagušljivi svet ženskog, ali suštinski i muškog ropstva, u to tupo, neljudsko Ništa, ali u varijanti i dozi još sto puta jačoj, opasnijoj i smrtonosnijoj od one kakvu ćete naći u jednom običnom turskom selu. Oni su ona krajnja, radikalna konsekvenca sveta koji oličavaju baba i ujak iz filma – dvoje inače bez sumnje čestitih i dobronamernih ljudi koji svojim rođakama žele samo najbolje…

Nemoguć je, zapravo, susret Lale i njenih sestrica sa ovim tipčićima ruku krvavih do ramena, to jest, nažalost je i te kako moguć, ali je taj susret onda barem podjednako krvav kao ovaj stvarni, sa pariskih ulica: niko se međusobno toliko beskrajno i tragično ne razlikuje kao one i oni, u poređenju s tom razlikom sve priče o "istoku" i "zapadu" su čista kamilica. Šta tu razliku konstituiše, i šta je čini tako dubokom, tragičnom, nepremostivom? Lale i njene sestre našle su se usred odviše stvarnog sveta suštinske potlačenosti i postale njegovi taoci; oni bilmezi, odrasli po briselima i parizima, o tom svetu u kojem sestrice odrastaju (kamoli o onom mnogo drastičnijem od turskog!) zapravo ne znaju ništa; to jest, ne: "ništa" o tom svetu ne znaju oni "pravi" zapadnjaci, a ovi znaju kobno manje od ništa, baš zato što im se pričinjava da znaju nešto važno, a to je njihovo znanje tek jedna nakaradna pasatistička mitologija, fašizam "autoorijentalizovane" mašte, perverzna utopija sveodrešujućeg i svepročišćujućeg nasilja.

A da vam ipak otkrijem kraj filma? Visprena i odlučna Lale i još jedna sestra ipak će se dočepati Istanbula, koji obećava izbavljenje; da nisu Turkinje nego, recimo, Sirijke, možda bi bežale mnogo dalje od Stambola, možda bi prošle kroz Preševo i Opatovac. I možda bi, uostalom, završile u Parizu, a tamo bar svačega ima… Čak i koncert Eagles Of Death Metal. Kažu da je tamo, u Bataclanu, neki Čileanac spasao glavu tako što je, na pitanje jednog od ubica veruje li u Boga odgovorio potvrdno, i ovaj mu je poštedeo život (arbitrarno milosrđe ubice je najperverznija forma amoralnosti). A Lale bi mu na isto pitanje, siguran sam, odgovorila: odjebi, braco, mene nikada nećeš imati, ni na nebu ni na zemlji.