Pobeda opije kao što poraz oslepi. Tomislav Nikolić izjavio je u noći prvog svog trijumfa da se ostvarila božja volja, shodno tome da se posle gomile političkih neuspeha smatra miropomazanikom, uskrslim Lazarom, naknadno odevičenom Magdalenom, mada zna bolje nego ja da je uhvatio Boga za bradu sa osam stotina hiljada glasova manje nego što ih je osvojio na izborima 2008. godine.

Boris Tadić osvojio je devet stotina hiljada glasova manje i u noći saopštavanja rezultata izgledao je kao poražen čovek. Kockao se sa respektabilnom državničkom karijerom podnoseći ostavku u predizbornoj groznici da bi vukao stranku koja nam onoliko duguje i ispao je pravi Dorćolac koji bi se tukao radi društva iz kraja i kad sluti da će dobiti batine. I dobio ih je.

Nikolić je, dakle, opijen pobedom, slavio zato što je izgubio manje od Tadića. Ovaj je, zavaran lažnim dojavama o moći i ne slušajući dobronamerna upozorenja, poverovao da je Veliki i spao je na manje od Tome bez zemlje, i u noći džentlmenskog priznanja svih grešaka sopstvenog kabineta neoprezno je izjavio da mu ne pada na pamet da bude premijer.

Cinik bi rekao da on najbolje zna da je to, biti premijer ništa, ukoliko mu je on predsednik. Ali centralni komitet DS-a odjednom bolje zna od svog predsednika da je to sve i preko medija ga nagovara da bude opet glavni. Boris Tadić se nećka, jer je jednom već rekao da neće, a sad sa svih strana raste pritisak da bude.

To jeste pomalo lična drama, koja se ne mora ticati bilo koga osim njegovih najbližih, ali kad su krupni politički interesi u pitanju, a i pare, on postaje zatočnik politike i optuženik za smutljive ideje: zaspao je s namerom da se odmori a već ujutru su tražili od njega da se prihvati najtežeg posla u Srbiji – premijerskog.

Lakše je napraviti koaliciju, vladinu, s njim nego bez njega. On garantuje, na mestu premijera, da će Nikolić biti engleska kraljica, a i Dačiću je lakše da pristupi "dogovoru o dogovoru" ako Tadić bude premijer.

Socijalisti traže izlaz iz situacije gde ih svi proglašavaju pobednicima. To je racionalan svet koji ne bi trgovao s nepoznatim partnerima i njima Tadić izgleda kao siguran oslonac u budućoj kohabitaciji.

Dakle, mole ga njegovi i zamoliće ga i Dačićevi, plus treći partner, samo što će morati da ga mole još malo, jer ne ide da pristane baš odmah posle onako rezolutnog odbijanja da bude premijer.

Demokratska stranka ubedljivo je nadjačala u Vojvodini i Beogradu, centrima privredne i finansijske moći, i malo ko bi bio spreman da uđe u avanturu pravljenja koalicione vlade bez tih uporišta. To nekima u DS-u izgleda kao lični poraz, ali to je jedina vredna pobeda ove stranke na prošlim izborima.