Svoj lični rat u Ukrajini Vladimir Putin nastavlja delimičnom mobilizacijom, što je naišlo na oduševljeni odziv njegovog voljenog naroda koji je nepokolebljivo, odmah po proglašenju mobilizacije, pohitao da glavom bez obzira pobegne iz Rusije. Kada je video kako stvari stoje hazjajin je, jednako hitro, potpisao izmene i dopune krivičnog zakona kojim se predviđaju drakonske kazne za one koji pokušaju da izbegnu mobilizaciju.

Da bi se razumeo ovaj potez dovoljna je logika: kada joj loše krene tiranija, po prirodi svoga ustrojstva, povećava obim i kvalitet nasilja, ne bi li na taj način privela pameti svoj neodlučni narod. Drugim rečima, ovaj Putinov gest izraz je slabosti, možda i očaja, jer u privatnom hazjajinovom ratu ništa ne valja.

Mutan rat još mutniji ciljevi

Povod za rat je mutan, ciljevi ne postoje, opravdanja su sumanuta, a ni na frontu stvari se ne odvijaju baš prelepo. Naprotiv. Ako je, recimo, tačan podatak da je za ovih nekoliko meseci rata Rusija izgubula oko 50 hiljada vojnika (dakle nije reč, naprosto, o žrtvama rata, nego o vojnicima), onda je, dodamo li tome tri puta toliko ranjenih, to već katastrofa. (Sve i da je ovo dobro plasirana laž – a sva je prilika da nije – te da ovaj broj i prepolovimo, to je i dalje strahovito veliki broj mrtvih vojnika.) Zaplombiranost informativnog prostora i nepoverenje u zvanične informacije samo doprinosi katastrofičnim glasinama, te je sveruski juriš na granice – osim ukrajinske – logična posledica proglašenja mobilizacije i dopisivanja krivičnog zakonika.

Ratne analogije

Na ovom mestu nameću se analogije s Amerikom (vijetnamski rat) i Srbijom (Miloševićevi ratovi).

Američka vlast, da podsetimo, nije bila ni malo nežna prema onima koji su izbegavali odlazak u Vijetnam – što je bio rat jednako besmislen kao i Putinov privatni rat u Ukrajini (ako uopšte postoje smisleni ratovi) – kao što nije bila nežna ni prema onima koji su se ratu javno suprotstavljali: policija je tukla i hapsila, a nacionalna garda je, u pokušaju da umiri demonstracije, otvarala vatru na one koji su se ratu javno opirali. Na stranu to što američka vlast ima demokratsku legitimaciju za razliku od Putinove vlasti koja se legitimiše nasiljem, teško da bi bilo koji poredak koji se upusti u ratne igre trpeo tu i takvu vrstu otpora. Ipak, za slom Amerike u vijetnamskom ratu otpor građana nije bio zanemarljiv. Vodili su Amerikanci taj rat bez jasnih ciljeva, na odvratan način: napalm bombe, masakri civila, hemijsko oružje (i ko zna šta sve ne), te je slom američke vojske, uprkos tehničkoj nadmoći, bio merodavan.

Slučaj Miloševićeve Srbije jednako je poučan. Ratove u Hrvatskoj i Bosni Milošević je izgubio – motivi su precrtani – zbog mutnih povoda, nejasnih ciljeva, njihovog pljačkaškog i otvoreno zločinačkog karaktera, te, najzad, posledično, zbog kilave mobilizacije (koju Milošević, za razliku od Putina, nikada nije proglasio iako ju je sprovodio) i duboke nemotivisanosti vojnika. Doduše, ti ratovi nisu doveli do pada Miloševićeve nacionalističke diktature, nego je pad usledio pošto je Milošević raskinuo ugovor sa svojim voljenim narodom: mogao je Milošević, uprkos temeljnoj devastaciji zemlje, izvan granica da radi štagod hoće sve dok je u kući održavao kakav-takav mir. Bombardovanje NATO saveza najzad ga je oborilo s vlasti.

Spirala nasilja

Istu logiku sledi i Putin. I to više nije stvar izbora nego spirale nasilja koja se ne može zaustaviti drugačije osim vojnim porazom (bio on priznat, kao u slučaju Amerike, ili nepriznat kao u slučaju Miloševića), svrgavanjem tiranina, ili njegovom smrću. A da, ili dizanjem sveta u vazduh (što bi, otprilike, bilo isto kao kada bi se rak mozga lečio rakom pluća).

U ovom poslednjem slučaju, ako uza zid priterani hajzjajin odluči da pritisne dugme kojim će sebe i dobar deo sveta da digne u vazduh, možemo se samo nadati da će, u tom trenutku, stepen nezadovoljstva i očajanja ljudi oko njega biti toliki da neće poslušati njegovo samoubilačko naređenje.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com