Stojim pred kasom u samoposluzi, kasirka samo što nije počela da vadi iz moje korpe, kad joj se koleginica sa susedne kase obrati sa konstatacijom da joj "ne prolaze" kartice. Prekid konstatuje i "moja kasirka", da bi kolega na drugoj kasi obema saopštio da od pre neki minut sistem za naplatu karticama uopšte ne radi. Nisu iznenađeni, kao da je prekid pravilo. Srećom, obavljao sam neku kupovinu niske vrednosti, što znači da sam imao dovoljno gotovine da je pokrijem, što obično nije slučaj. Ali sam pomislio šta bi bilo da su mi upravo "proknjižili" puna kolica, već spakovana u kese, a ja – švorc?

Ne znam šta je bio uzrok tom padu sistema, ali se pokloplio sa do sada najvećim napadom spamera na internet. Izvedenom u poslednjoj (radnoj) nedelji marta.

Spameri su ljudi koji šalju mejlove na veliki broj adresa, obično nudeći da vam uvećaju ono što vam je nedovoljno veliko ili već neke slične neželjene reklame. Broj takvih poruka opasno ugrožava internet na dva načina. Smanjuje efikasnost jer vam treba vremena da između spamova pronađete ono što vam treba, a i povećava saobraćaj čime se usporava prohodnost interneta.

Ipak, ono što se tog dana dogodilo prevazišlo je sve pretpostavke. Kompanija Spamhaus, koja je neka vrsta sajber deratizatora, optužila je firmu Cyberbunker da je unajmila istočnoevropske hakere da zatrpaju internet. I to u ime osvete jer je Spamhaus prethodno označio Cyberbunker kao spam štetočine i blokirao ih gde god je mogao.

Hakeri, koji god da su, primenili su uobičajeni sistem, DOS napade. DOS (Denial of service) može se uporediti sa situacijom kada, recimo, nestane struje i svi navalimo da zovemo Elektrodistribuciju, pa nit možemo da dobijemo vezu nit oni mogu išta da rade. U ovom slučaju u adresar internet servera stiže toliki broj zahteva da on ne može da odgovori i blokira se. Naravno, provajderi nisu mutavi pa prave moćnije servere i sisteme koji mogu da se odupru napadu, ali ovaj je napad bio razmera cunamija, čak 300 gigabita u sekundi. Poređenja radi, kada se napada sistem neke banke (inače dobro zaštićen), napadač dobaci do 50 Gbps. Za ovakav napad potrebna je izuzetna organizacija, pa nije ni čudo da su se u raspetljavanje upustile sajber policije više zemalja, za sada bez vidnih ili makar javnih rezultata. Inače, opšta je ocena da napad ovakve snage ne bi izdržao ni zvanični sajt Bele kuće, a kamoli neke druge zemlje. Samo komercijalni interes štiti nas od nečije volje da blokira internet, dakle.

Na marginama ove vesti, baš kao i na marginama interneta, je Srbija. Malo ko je ovde konstatovao usporavanje interneta, još manje je na to upozorio, a nije bilo ni nekih izjava, naknadno, taman posla analize o tome koliko je ovakav napad usporio protok informacija u Srbiji. Uključujući i moju epizodu na kasi, još nerasvetljenu.

Ipak, dotukla me je prvoaprilska šala "Blica", vest da je internet u Srbiji bio u prekidu dvadeset minuta, zbog nekog kvara u "centralnim elementima sistema" Telekoma. "Vest" je srdačno prihvaćena, a zapanjujuće veliki broj čitalaca posvedočio je da su stvarno primetili taj nestanak interneta. Uz dodatak da je bio duži od dvadeset minuta.