Uz nos Vladi Srbije koja mi je preporučila da današnji dan posvetim svetom mamurluku rođenom iz dočeka naše voljene julijanske nove godine, ja danas pišem svoj domaći čudom se čudeć (iako ne bi to trebalo nikoga da začudi) dokle su ministri i premijer spremni da idu u podilaženju biračima: stanovništvu inače sklonom neradu i klađenju preporučiti da napravi još jednu celodnevnu pauzu nakon neobuzdanog dočeka – nije li to upravno frivolno, razmetljivo nakaradno i izazivački naopako?! Daćemo vam sve što ima ma kakve veze sa srpstvom, Novosađanima ćemo sve dati na ćirilici, većinsko stanovništvo snalazi se u Srpskoj Atini na oba pisma, ali ćemo putem ćirilice podsetiti manjine u čiju su kuću došli i pod čijim nebom ravnopravno žive i rade, sa Kosovom ne možemo praktično ništa, ali možemo da slavimo našu, Srpsku novu godinu, i to ne da se odmah posle ponoći razilazimo, kao u zloglasno Titovo doba, nego je svako dužan da u okviru svojih mogućnosti loče, nazdravlja, šenluči, prangija i promukne pevajući prigodne, nekoć subverzivne pesme sumnjive muzičke i poetske kakvoće!

&

Nisam očekivao da će toliko mojih bližnjih stati na Depardijeovu stranu, kako može država da mu od njegovog miliona uzme sedamstopedeset hiljada, gde će joj duša, hej, gde to ima?!… Ljudi, braćo, takozvano progresivno (a i jeste napredno!) oporezivanje jeste pokušaj da se od onih kojima pretiče nešto vrati zajednici koja bi sa svoje strane morala pomoći onima koji iz hiljadu opravdanih i stotinu neopravdanih razloga nemaju dovoljno za opstanak! Ko može pukim radom da stvori deset ili pedeset miliona, do takvog prihoda dolazi se samo zahvaljujući srećnim okolnostima, igrao si de Beržeraka, to je odlično napisano, solidno režirano, lepo primljeno na tržištu, bio si na snimanju par meseci… U redu je tvoj dar i tvoja umetnost, i tvoj živi rad, utrudba i postignuće, ali tvoj abnormalni prihod ne bi bio moguć bez onih koji ustaju u pet ujutro i autobusom odlaze u fabriku, a uveče idu u bioskop, ti si sa tim ljudima povezan, nisi sa njima iskusuran jer su te gledali u zagrejanoj sali, nego im kao neko koga je poterala sreća, a njih nije, još mnogo duguješ!

Kad se zakrviš sa svojom državom zbog poreza i zbog prekora da si samoživ, odlaziš u Rusiju gde ti vladar uruči pasoš, njegovi vazali nude ti stan, mesto ministra kulture, a ti odmah počinješ da otplaćuješ dug dobročinitelju, kuješ u zvezde rusku demokratiju, a svoje koleginice – koje nisu filmske glumice, ali su pankerke, umetnice kao i ti – već osuđuješ! Tako im i treba kad su se molile bogu da vlastodržac padne, veliš ti, pri čemu si ti u svojoj umetnosti imao ziher situaciju, igraš Sirana koga svi vole, ili nekog inspektora, ili pijanistu radog da se nastani u Americi, za to budeš odlično plaćen, okolnosti ti idu na ruku, kao i našemu Vidiću, koji to što je točkić u kapitalističkom megabiznisu debelo naplaćuje (kapitalizam se bezobzirno i bestidno služi umetnošću, sportom, naukom, isto kao što eksploatiše proletarijat ili prirodne resurse); zarada vrhunskih sportista i uspešnih umetnika legalna je, ali nije uvek pristojna, i zbog toga što je prekomerna mora biti oporezovana po odgovarajućoj, prekomernoj dakle stopi. Već pominjani Šakil O’Nil: da se rodio pre postanja košarke bi li bio toliko slavan i bogat? Ili bi bio žrtva diskriminacije, siromaštva roditelja i sl.? Našao se u pravoj zemlji, u pravom sportu, u pravo vreme, ali radi drugih ljudi čija košarka još nije izmišljena mora da plati porez, hej, valja pregrmeti epohu koja ti nije naklonjena, zar ne?! Čovek sitnije građe nije pre sto pedeset godina dobio posao u rudniku, vlasnik je davao prednost grdosijama, danas bi taj koštunjavko u praznoguzim pantalonama možda bio slavan džokej, jahao bi Depardijeove i O’Nilove konje, na hipodrom bi dolazile hiljade ljudi, neki bi se šeici tu kladili, ali bi se i milioni očajnika kladili, televizija bi odrešila kesu da to prenosi, kompanije bi reklamirale napitke, tekstil i druge nepotrepštine, tablica množenja bila bi takva da bi i džokeju pripala svota o kojoj njegovi roditelji, i sami građe slične sinovljevoj, nisu smeli nikad ni da sanjaju.

Zavetovao sam se da neću nikad više zucnuti ni reč o nacionalnim penzijama, ali me svake godine i žiri, kandidati i pristalice vuku za jezik: kome tu penziju treba penziju, kome ne?! Nikome se ne sme dati i vsjo! U nečemu bolesno smišljenom ne možete naći ni pravdu, ni ravnotežu, ni izgovor! Umetnošću se svak bavi na vlastitu odgovornost, nema u njoj ničeg uzvišenog, ničeg što bi radnika, seljaka i pripadnika poštene inteligencije ponukalo da umetnike primi na svoju grbaču!

Ali čekaj, šta ćemo sa ljudima koji su zadužili našu kulturu?! Ništa nećemo! Kako se kultura može zadužiti?! Naša je pala u dužničko ropstvo!! O kakvim to nadljudima bulaznite, o kakvom to herojskom delu ili umetničkom činu govorite, o kakvoj slavi koja stalno mora da se plaća?! Zar nije sramotno i neuljudno priuštiti slavnima godine i godine živovanja na račun podanika koji su za penziju od dvanaest hiljada dinara radili stvari potrebne i korisne zajednici?! Zašto Francuska, koju mi nabijate na nos kad god kažem da SANU treba raspustiti, nije vašem voljenom Žeraru dala nacionalnu penziju nego ga je oporezovala?!