Demokratska stranka definitivno ima problema sa modernim tehnologijama. Najpre se njen visoki funkcioner Goran Ješić pobunio što agencije citiraju njegove tvitove sa neke partijske skupštine, a sada se čitava stranka uvredila zato što im je ministar Dinkić mobilnim telefonom slikao prazne poslaničke klupe i to u vreme kada bi trebalo da pene oko budžeta. I još je to okačio na Tviter. Ostali smo uskraćeni za precizno objašnjenje zašto im od svega što se u Skupštini zbiva najviše smeta tvitovanje ministra.

Nije srpska skupština prva u kojoj su gadžeti prokaženi. Pre nekog vremena nemački Bundestag odlučio je da se na sednice ne smeju donositi laptopi jer kuckanje ometa poslanike. Članovi visoko kompjuterizovane Piratske partije odgovorili su tako što su na sledeće zasedanje doneli električne pisaće mašine, navodno bešumne, što je predsednik parlamenta ocenio kao "majmunisanje".

Kompromisno rešenje nađeno je u tabletima za koje je ocenjeno da ne ometaju nikoga, osim suštine parlamenta, a to je javna rasprava. O toj skupštinskoj raspravi debatovalo se već u nekoliko parlamenata širom sveta, od Australije, preko Indije do Velike Britanije. Protivnici upotrebe bilo kakvih uređaja, a naročito onih za komunikaciju, misle da poslanik koji to čini ne obraća pažnju na ono što se dešava u sali, ne učestvuje u radu na pravi način i umesto da svojim komentarima doprinosi da rasprava bude bolja, on zabavlja sledbenike tvitujući ono što bi trebalo da priča, tačnije, da besedi. Još gore je ako mu poruke nemaju nikakve veze sa skupštinskom temom.

U Vestminsteru, gde je blogovanje, fejsbukovanje i tvitovanje baš uzelo maha, nedavno su glasali o tome sme li se to raditi iz klupa Donjeg doma. Pobornici tvitovanja pobedili su sa 206 prema 63, a najglasniji protivnik tvitovanja, konzervativac ser Alan Hejzelhurst, rekao je da je protiv, iako je svestan da mu se zato smeši nagrada "dinosaurus godine". Samo dve zemlje u Evropi brane poslanicima da tvituju, nemojte da budemo treća, poručila mu je laburistkinja Lusijana Berger.

Svetska parlamentarna javnost (poslanici, novinari, politikolozi) podelila se na one koji bi da internet ostane ispred sale i one koji misle da je svako sredstvo koje ne ometa rad, a povećava transparentnost i približava skupštinu narodu, poželjno. Prvi misle da se tako unižava smisao parlamentarne rasprave, drugi kažu da poslanici često čitaju novine ili materijale koji nemaju veze sa temom koja se pretresa, te je nepoštovanje, ako to tako shvatimo, starije i od interneta i od mobilnih telefona.

A pojavljuju se i treći, koji kažu da je parlament nastao iz praktičnih razloga, jer je bilo komplikovano pitati za mišljenje svakog ponaosob pa su smišljeni delegati. Sada nam tehnologija to pojedinačno raspitivanje omogućuje, pa bismo mogli da promenimo političke sisteme i da svi o svemu odlučujemo elektronskim porukama, a parlamente da ukinemo.

A rešili bismo i pitanje tvitovanja iz klupe, na radost demokrata.