Istekao je rok REM-a za prijavljivanje zainteresovanih emitera za nacionalne frekvencije. Trenutno je oko 12 kandidata stalo u red, a Televizija Pink je, po ugledu na SNS, prva podnela “elaborate i prijavu na 1000 strana”, sedam dana pre kraja roka. Čekaju se i eventualne prijave koje bi mogle pristići poštom, ali bi to bili neki fantomski kandidati, do sada nepoznati stručnoj javnosti.

Najveću pažnju izazvao je sukob inicijative “Kreni – promeni” sa Televizijom Pink koji je rezultirao potpisivanjem dve peticije. Sava Manojlović prikupio je 200.000 potpisa građana, koji smatraju da Pink i Happy ne treba da dobiju nacionalnu frekvenciju jer su kršili zakon, dok je Željko Mitrović dobio 2.000.000 glasova (opet k’o Vučić) podrške da nastavi sa emitovanjem rijalitija “Zadruga”. Suočavanje ove dve inicijative desilo se u emisiji “Pravi ugao”, a moderator razgovora bila je Ljubica Gojgić. Ipak, do razgovora nije došlo, jer je Željko Mitrović u histeričnom naletu vređao sagovornika, mahao papirima i praktično pokazao da živi svoj rijaliti koncept. Usput je rekao da je prijatelj sa pokojnim Oliverom Ivanovićem, kojeg je sramno blatio i progonio za života, optužio je Savu da su “oni, poput njega, izdali Kosovo jer su prodali imovinu i došli u njegov grad”, ili je pokušavao da dokaže kako Pink ima dokumentarni program – recimo, emisiju DNK!??

Ovakvo rastegljivo poimanje programskih sadržaja podrazumeva da svaki put kada emitujete animirani film imate dečiji program, ako imate prilog iz nekog sela – eto putopisa, golo dupe ili tuča u rijalitiju došli bi kao prirodnjački program o navikama homo sapijensa u doba parenja ili borbe za ženku, a snimak voza, automobila, drona ili aviona bio bi naučnoobrazovni segment.

Mitrović je u svojoj euforiji pokazao da zaista postoji privilegovana medijska elita koja potpuno odbacuje, ili ne priznaje, javni interes, i to u oblasti koja ga po definiciji podrazumeva. Bilo da koristite frekvenciju ili da se distribuirate putem kabla, morate od države da dobijete dozvolu jer služite opštem interesu. Zato morate da ispunite određene uslove, jer mediji imaju zadatak da unapređuju društvo u kojem postoje. Možda će uslovi za emitovanje putem kabla biti nešto drugačiji, ali i tada postoje. Ne postoji sloboda emitera lišena odgovornosti, bilo da vas gledaoci prate preko antene, interneta ili kabla. Da nije tako, zašto bi Pink konkurisao za čak dve frekvencije sa nacionalnom pokrivenošću?

Bez obzira na to što je bilo jasno da sa Mitrovićem neće biti dijaloga, dobro je što se u javnosti ponovo govori o medijima i njihovom programu. Konkurs će još jednom pokazati vlasničku strukturu i programske šeme. Da budemo potpuno iskreni, ukoliko primenimo kriterijum za Pink o količini i vrsti različitih programskih sadržaja, teško da bi bilo koja komercijalna televizija mogla da ispuni kriterijume. Sećam se da je svojevremeno TV B92 dopunjavao nedostatak sopstvene produkcije ad hoc smišljenim emisijama od 5 do 7 izjutra, gde su voditelji radija najavljivali spotove iz radijskog studija. Tako se “nabijala” satnica, jer je ostatak programa činio miks stranih serija i filmova.

Takođe me iznenadilo poimanje političke nepristrasnosti u tumačenju Željka Mitrovića. On zaista smatra da profesionalno izveštavanje može da se prenebregne navijačkim, koje još treba dopuniti političkim marketingom. Ako napadate protivnike vlasti, to je po njemu legitimno, jer se možda radi o plaćenom terminu. Problem nastaje što se kod nas ni u kampanji ni u kontrakampanji na kraju ne vidi i ne čuje ko je naručilac i ko stoji iza oglasa – što je, recimo, obaveza u Americi.

Na primer, kod nas bi posle svakog od hiljada napada i prozivki da je Đilas lopov, Savo seoski prevarant, Ponoš izdajnik, na kraju moralo da piše da poruku te reklame podržava, recimo, SNS, ili Pink, ili Željko Mitrović lično. Onda je vest jasno odvojena od propagande koju za pare, ili besplatno, možete da puštate do mile volje. Naklonjenost nekoj opciji je normalna, ali ona mora biti transparentna, čak i kada su u pitanju tzv. analitičari.

Činjenica je, takođe, da se u sferi medija promene dešavaju velikom brzinom, pa je period od 10 godina, ili više (8+8), prilično dugačak. Mi ćemo danas pri dodeli dozvola za emitovanje imati potpuno drugačiju situaciju nego prošli put. Postoji sinergija medija, preplitanje sa veb- platformama i društvenim mrežama.

Ovaj konkurs je takođe potvrdio da javni servis, sa svoja dva programa sa nacionalnim domenom, mora prestati da se nadmeće sa komercijalnim medijima, jer jedini ima potencijal da se bavi produkcijom i emitovanjem različitih programskih sadržaja. Danas su RTS i ostale komercijalne televizije dva različita medija, što je dobro.

Problem je što pristrasnost u političkom smislu dovodi do shvatanja da dodela frekvencija treba da prati raspored političke moći. Tako bi onda opozicija i vlast raspodelile frekvencije, nalik na poslaničke mandate u Skupštini ili neki postizborni plen. To bi bilo pogubno po medijski prostor, jer bi samo institucionalizovalo postojeću šizofrenu medijsku situaciju, gde se mediji shvataju kao zamena za političke stranke kao predstavnike interesa birača (dakle, dela društva). Umesto profesionalnih medija, dobili bismo emitere reklamnih poruka interesnih grupa i centara ekonomske ili političke moći. Ponovo bismo, kao u slučaju Željka Mitrovića, umesto medijskog tržišta dobili sukob predstavnika privatnih interesa.

Na kraju, ovaj problem se ne može rešiti izdavanjem 12 dozvola za emitovanje, jer smo, nažalost, siromašno medijsko tržište. Kada šest televizija (od kojih su četiri komercijalne) ne uspeva da proizvede kvalitetan program sa postojećom zaradom i delom medijskog kolača, 12 bi imalo još manje, a televizija je, kao što znate, skupa igračka. Zato će ovaj konkurs biti ozbiljan indikator našeg medijskog tržišta i stepena demokratskog pluralizma.