Većini građana Srbije nije bilo jasno šta se ovog vikend desilo u mestu Banjska na Kosovu, kada su u sukobu naoružane grupe ljudi sa specijalnim jedinicama Kosovske policije poginuli jedan policajac i četvoro, kasnije će se ispostaviti, lokalnih Srba. Kada danas razmislim, kao neko ko je rođen južno od Ibra, u Prištini, objašnjenje bi bila čuvena narodna pesma o Banoviću Strahinji.

Kosovo je u tolikoj meri mitsko mesto našeg identiteta da tu možete pronaći prevaru, najmanje “tri vojske” ili, današnjim jezikom, paravojske, izdaju, tapšanje po ramenu umesto podrške, hrabrog muža iz malene Banjske, surovog Vlah Aliju i konačno suštinsko nerazumevanje za život običnog čoveka na ovom turbulentnom mestu. Ukoliko bi vam bilo potrebno savremenije tumačenje, istu stvar biste saznali iz pesme Milene Marković “malena banjska” koja ovu priču priča, samo ne u desetercu, ali sa vojnicima KFOR-a kao statistima. Pouka je ista, jednako tragična, a tu tragičnost shvatam u potpunosti tek danas, decenijama nakon što sam ovu pesmu pročitao prvi put. Tada sam bio očaran širinom i tolerancijom jednog srednjovekovnog čoveka, koji zbog ljubavi ne samo da čini junačko delo nego i prašta. Da bi čudo bilo potpuno, mesto radnje je srednjovekovni manastir Banjska iz 13. veka, koji je istovremeno i privremeno utočište, ali i utvrda pred nekom tuđom vojskom. U nedelju smo ujutru čuli za borbe, za poginulog albanskog policajca i danima smo ostali uskraćeni za detalje i objašnjenje. Celog dana su državni mediji bili gluvi i nemi čekajući Vučića da se na kraju Dnevnika nemušto obrati javnosti.

Ceo njegov nastup delovao je više kao prikrivanje nego otkrivanje istine. Tek nakon toga, instruisani analitičari i mediji počeli su da ponavljaju mantru o “isključivoj Kurtijevoj krivici” i prekomernoj upotrebi sile. Epilog priče je nekoliko poginulih lokalnih Srba i međunarodna osuda terorističkog čina. U Srbiji je nakon te višednevne tišine proglašen Dan žalosti a da nismo čestito saznali ni imena poginulih.

Istine radi, važno je reći da su TV stanice sa nacionalnom frekvencijom horski ćutale plašeći se da se bave informisanjem građana. Naravno, to je rezultovalo gomilom dezinformacija i spinova, ali to ćutanje je kod nas, nešto starijih, odmah zaličilo na ćutanja iz devedesetih, kada se dešavao egzodus Srba iz Bosne i Hrvatske. Taj poslednji čin u populističkim i autoritarnim društvima je uvek nem, jer nije lepa slika u medijima kada đavo dođe po svoje.

Evo dakle nekoliko ključnih primera naše medijske sramote koju smo gledali u nedelju dok se na Kosovu odigravala drama.

Na TV Pinku, Željko Mitrović u svim vestima otkriva tajnu večite mladosti i slavi rođendan kompanije uz dodelu bonusa. U emisiji “Premijera” igra se i peva, dok se u vestima i dalje veličaju odjeci i reagovanja posle Vučićevog govora u UN. Analitičari u transu citiraju delove govora, dok Željko najavljuje nastup PRDC kompanije na sajmu naoružanja. Ukratko, Pink pobeđuje na svim frontovima.

Na Tanjugu, drugo iskušenje Komrakova. Čovek koji će u novinarstvu ostati upamćen kao neko ko je prećutao i ignorisao kolone izbeglica iz Krajine posle “Oluje”, ćutao je i tokom sukoba u Banjskoj. Jednom možete da pogrešite i slepo slušate komande vlasti, ali ovo je već drugi žuti karton. Pametnom dosta za jednu karijeru. U jutarnjem programu sa Zoranom Ostojićem govorilo se o budućnosti Kosova, ali su prioriteti ipak bili kremiranje sirotih malih hrčkova i drugih kućnih ljubimaca.

Jedan od najgnusnijih primera manipulacije i sluganske propagande stigao je ipak sa TV Happy. Milomir Marić pokušao je da proturi laž kako su maskirani ljudi u dvorištu manastira Banjska govorili engleski. U “Ćirilici” je objašnjavao šta su odlike srpskog patriotizma u ovom trenutku, dok se emisija “Posle ručka” upadljivo bavila kupovnom moći penzionera i predratnim tajkunima. Ukratko, dobili smo žovijalne i licemerne lekcije o patriotizmu, koji se praktično svodi na slepo verovanje Vučiću.

Naročito licemerje u Srbiji se u medijima dešava kada se najavi Dan žalosti. To praktično znači da u utorak može sve redovno, može i “Elita” i muzika, a tugovanje počinje u sredu. Ova država je objavila Dan žalosti a da nije pomenula imena poginulih, niti objasnila okolnosti pod kojima su stradali. Poslednjih trideset godina smo mnogo puta gledali te medijske krokodilske suze, a prvo mi na pamet padaju nastradali mladići u kafiću Panda, koji su ubijeni pod nerazjašnjenim okolnostima. Za vlast je najvažnije bilo da se odloži fudbalski derbi u Beogradu, verovatno zbog pogrdnog skandiranja Vučiću. Neverovatno je da nekoliko dana u medijima vlada gromoglasna tišina, uz povremena irelevantna obraćanja, Petra Petkovića, Orlića, Drecuna ili Odalovića. U veoma konfuznom obraćanju predsednika Vučića, uz još jedan obračun sa novinarima, čuli smo kako “uniforme i oružje mogu da se lako nabave bilo gde, a neka lica eto moraju da se kriju, pa putuju na relaciji uža Srbija–Kosovo”.

Pamćenje je nezgodna stvar, pa nas pominjanje lica sa poternica koja naoružavaju i pobunjuju Srbe podseća na devedesete. Stariji će se setiti gafa sa hapšenjem Arkana u Hrvatskoj sa gomilom oružja koji je jednako volšebno pušten na slobodu u praskozorje rata. Na sličan način su NN lica napustila manastir Banjsku i otišla put Srbije. Eparhija raško-prizrenska je u ovim smutnim časovima jedina zvučala racionalno i suvislo osuđujući nasilje i apelujući na prekid vatre. Ova svetinja je inače, sa kaluđerima i hodočasnicima, bila svojevrstan živi štit opkoljenim i naoružanim Srbima koji su blindiranim vozilom razvalili vrata manastira.

Ko za inat, na domaćim TV kanalima upravo se emituje serija “Oluja”, ko da je neko planirao novi talas izbeglica, daleko bilo. Ni to nije dovoljno, već agencije emituju snimke kilometarskih kolona u Nagorno-Karabahu, posle samo 24 časa ratovanja. Kada je Azerbejdžan zauzeo ovu oblast, desetine hiljada Jermena u kolonama poput “Oluje” otišlo je u maticu. Te tužne kolone nikog u svetu nisu nasekirale, ni NATO, ni Ruse koji su tu bili garant mira i bezbednosti.

Niko se sutra ne bi zabrinuo zbog Srba na Kosovu, iznad ili ispod Ibra, što je samo mentalni izgovor za činjenicu da su ti ljudi neprekidno predmet političke manipulacije. Na njihovu veliku nesreću, Srbi na Kosovu, južno ili severno od Ibra, svoje probleme će morati da rešavaju sami, baš kao pre mnogo vekova njihov predak Strahinjiću Bane iz malene Banjske.