Taman pomislim da moja zemlja, koja je nekad i sama a cela bila tajna ("Srbija je velika tajna"), više nema nijednu tajnu, kad doktorova kćer, i sama, mislim, doktorka nauka, odade tajnu.

Ispada da sam i sam bio upućen u tajnu, a da nisam toga bio svestan, više od autonomije, manje od nezavisnoti, kao da sam već negde čuo, ali ono što je u nekom trenutku opšte mesto može sutra upravo zbog toga postati tajna, ta nismo li na straži kao password uzimali baš nešto od opreme i time zavaravali neprijatelja ubeđenog da naša lozinka mora glasiti "Kumrovec", "Galeb" ili "drugarica Jovanka Broz", a mi odabrali reč možda i turskog porekla, fišeklija, da nam baš zato što je svako zna ona bude lozinka, neprijatelj gleda u nju kroz dalekozor, a ne pada mu na pamet da je to naša tajna za tekuću dnevnu zapovest. Tako je formula "više od autonomije, manje od nezavisnosti" postala tajna, ali, ali, raspoložena nakon uspešnog kozmetičkog tretmana, elegantna kao da predstavlja kraljevsku obitelj Monaka a ne nas, dona Sandita dala je oduška svom mediteranskom temperamentu i razvezla naširoko kako ćemo izaći na kraj sa dosadnim separatistima. Nesvesna da u istom momentu a s onu stranu Atlantika predsednik Tadić odoleva indiskretnim domaćinima koji se ne libe da ga pitaju šta mislimo sa Kosovom.

Kao iskusan pedagog, Predsednik bi razgovor svaki put naveo na košarku računajući da naš krah na domaćem terenu mora goditi Amerikancima, tri dana i tri noći pazio je da mu ne izleti nijedan detalj ultratajnog, istorijskog plana Koštunica–Tadić da bi u avionu čuo kako je doktorka iz prostodušnosti i puke želje za isticanjem sve odala rizikujući da narednih četrdeset godina provede u kazneno-popravnoj ustanovi.

Presekao sam se šta će naši staratelji kazati kad doznaju da smo imali tajni plan, da smo dakle i njima radili iza leđa, mislio sam da će Predsedniku biti neprijatno i da će odustati od novih tajnih planova, ne, Predsednik baš kaže, i to javno, da ćemo napraviti novi plan, još bolji i još tajniji od ovog provaljenog, dočim se premijer nije uopšte potresao, da li zato što je do izlanuća došlo zahvaljujući njegovoj mezimici ili zato što je njegov udeo u propalom poduhvatu bio manji od Tadićevog, tek, od doktorice Sande bilo bi lepo kad bi ubuduće a po uzoru na baba Kosanu Maksimovu (istorijsku ličnost koja je u F. sve saznavala i rado obznanjivala) opomenula najviše rukovodioce: "Ako ko ima kakvu tajnu, nek ne govori dok sam ja tu."

&

Bude li ekranizovan, razvojni put generala Stankovića biće obol mnogom penzioneru da izdrži: u kišovito jutro taman pomisliš "v takuiu pogodu khorosho povesitžsia", kad, zovu te iz kabineta predsednika Vlade i kume te da postaneš ministar odbrane.

Nedavno, a za mene unekoliko i naprasno, penzionisani načelnik vojne bolnice rekao je da ga mesto ministra odbrane ne zanima, smatrao sam da je njegova čelična volja i njegova premda penzionerska još uvek u neku ruku i oficirska reč presudna, ali je premijer da tako kažem bacio oko na patologa i ovaj nema kud. A ja već počeo da se lomim, ako raspišu konkurs – zašto da se ne prijavim: neosuđivan, VSS, vojni rok odslužio pod vrh. komandom druga Tita a u rodnom mestu Slobodana Miloševića, čin: redov, civil po vokaciji…

Promenio bih ime Ministarstva, kakva odbrana, od koga, kad smo sa svima dobri: braći iz Azije prodavali smo oružje, Evropa i Amerika su naši staratelji i garanti našeg nesmetanog razvoja, da, Ministarstvo mira, dobro zvuči…

Vraćam se iz tuđine rano ujutro, daj odmah novine, na naslovnoj strani "Žarković – ministar odbrane?", već sam viđao "Koraksa za predsednika", ovo vidim prvi put, ali zašto ne, ako sam sebe već video na tome položaju… Pogledam, ono se radi o nekom generalu, pade mi kamen sa srca.

&

Život je čudo! Čoveka koji je u penziji i koji neće više da radi, na šta po zakonu ima pravo i dužnost, upravo legalista nagovara da se vrati na scenu i na takoreći kormilo, s druge strane, nevladina organizacija koja brine o blagodati jugoistočne Evrope (blagodat Balkana, kakav oksimoron!) raspisuje, raspiruje, još bolje, konkurs za najbolju priču o dobijanju vize, a ne dopušta nama koji smo navršili trideset pet godina da se i mi koliko nam mogućnosti dopuštaju okušamo u tom literarno-nagradnom žanru. Konkurisati mogu stanovnici svih zemalja-parija i naroda-parija, ali samo ako nisu zabrazdili u sredovečnost ili još dublje, i među prezrenima, dakle, ima neko ko je još prezreniji, neko koga nipodaštavaju ne samo vlade razvijenih zemalja nego i braća iz nevladinog sektora!

Kao osoba koja je u poslednjih petnaest godina dobila stotinak viza (što je radosno platila 5000 ondašnjih maraka), utrošivši osamsto pedeset što radnih što neradnih sati i prehladivši se sedamnaest puta, smatram da imam šanse za finale, so, tražim osobu mlađu od 35 godina radi izigravanja rasističkog paragrafa antipatičnog žirija, eventualnu nagradu delili bismo pola-pola, nagradnog puta u Brisel odričem se u korist formalnog pobednika, šifra: "Da ne čuje Sanda".