Smem li da budem iskren s vama? Uopšte mi se ne piše ovaj tekst. Zapravo, ne piše mi se nijedan tekst, ne danas, ne ovde. Radije bih sedeo i zurio u Dunav (kao Haso iz vica koji ne sjedi i misli, no samo sjedi), čitao novog Sorokina, slušao Black Keys ili naprosto vegetirao u blaženoj kućnoj osami (bez bin ladena), daleko i od razuzdane i od nerazuzdane gomile. Ne što sam lenj ili mučaljiv nego što unapred znam da niti mogu niti želim da udovoljim "očekivanjima javnosti". A ona su, jelte, poznata: "Gospodine, Pančiću, da li biste mogli da nam prokomentarišete presudu…" i tako, bla-bla-bla, znate koju, znate kome, znate zašto. Avaj, nevolja je u tome što ja ne bih mogao "da prokomentarišem presudu". Naime, ja s njom nemam ništa. To gde je ona i to gde sam ja teško da je isti svemir. Neka nje tamo, a mene ovde. Doduše, izjavih se prethodno Beti "o presudi" (šta ćeš, savataše me ljudi u pravom trenutku), ali onda me prođe volja, uhvati me mala snaga. Zašto bih ja išta više govorio o tome?! Ljubazno odbijem B92, RTS, Studio B… a onda isključim telefon.

Naravno, neću poricati očigledno. Bio sam tamo, u toj tesnoj sudnici, u velikoj zgradi koju nazivaju Palata pravde. Egzotična građevina, bar iz mog ugla. Eto, nakupio sam četrdeset i pet godina, a nikada ranije nisam dolazio ovamo: niti sam tužio koga, niti me je tužilo. Jedan dosadan život, sve u svemu. Ništa akcija, br’ate, ništa adrenalin, štangle, vangle. Nije vam to za mene, ja sam vam više, onako, cerebralan tip.

Kako god, sabajle se ugurasmo nekako svi džumle, optuženi, svedoci, rodbina, osoblje, podrška, obezbeđenje, te oštećeni, što bih imao biti ja. Sudija Mikić kanda malko nahlađen, jedva ga čuješ, ali samouveren, blago žovijalan, gotovo neprimetno nadrndan zbog povelike količine pravde koju danas još mora da razdeli, šta ćeš, velika potražnja, a "malo rukah, malena i snaga". Iskažemo se u iskazima, optuženi, svedoci, ja, tužiteljka; medenorečivi advokati briljiraju apelujući na savest naprednog čovečanstva da ne dozvoli da dva mlada čoveka pred kapijama života stradaju zbog nekakvog štreberskog isterivanja maka na konac. Ne znaju šta im bi, ali naučili lekciju, kaju se, dosta je bilo, počela školska godina, sa’će i fakultetska, a jedan baš upiso Mašinski. Uostalom, ovo im je baš, baš prvo krivično delo ikada u životu, a imaju već – sasvim će ozbiljno advokat – po osamnaest, čak i devetnaest godina. Pa da, normalno, ja sam u njihovim godinama iza sebe već imao šesnaest uspešnih silovanja (pokušaje neuspele zbog prekomernog džilitanja žrtve nisam brojao), 43 provalne krađe i 174 teža ubistva, a ja uopšte nisam bio najgori klinac u mom ulazu. I šta mi sad fali?! Evo me – ugledan građanin. Sto mu gromova, u jednom trenutku pomislim da će me zamoliti da lično opravdam izostanke onom mlađem i objasnim onim aspidama tamo u školi kako sam ga to ja sve vreme zadržavao i zamajavao, sprečavajući ga u Sticanju Znanja, kojem je posvećen otkad zna za sebe, pa i odranije. Kako god, brzo to sudija rešeta, završimo za manje vremena od onoga koliko je potrebno filmskom Gidri da uda sina, oženi kćer, ili šta već ono beše glavni Gidrin problem u životu. Izricanje presude za sat i po, moje prisustvo neobavezno. Okej, odem odande, posle čujem šta je bilo. Još koji sat posle, svi krenu da me (javno) pitaju za "mišljenje" o presudi. A ja ne znam zašto. Časna reč, ne znam.

Zašto ne znam? Zato što ja nisam nikoga tužio, niti je taj proces moja privatna stvar: onu dvojicu tužila je država, u vidu javnog tužilaštva, i presudila im država, u vidu žovijalnog Nikole M. So, neka ona vidi šta će s njima. Tužila ih je na osnovu sopstvenih zakona, koji propisuju ono što propisuju (a koje nisam ja pisao). Stavila im na teret konkretno krivično delo ("nasilničko ponašanje"), oni ga priznali, proces ga dokazao, ništa sporno; to delo teško je, po zakonu, od šest meseci do pet godina. Oni su, međutim, dobili po pola od onog za šta se kaže da je "zakonski minimum". I ćao. Ajte kući, deco, hladi vam se supa. Hm, laiku to zvuči čudno, ali sigurno postoji neko razumno objašnjenje, kao u naizgled onostranim misterijama Artura Konana Dojla. Možda je fora u tome da su ona dvojica ukupno dobila šest meseci (svaki po tri), pa se računa da je tako, ono, kumulativno zakonski minimum zadovoljen?

Ako bacite iznova pogled na ona dva-tri pasusa iznad prethodnog pasusa, videćete da pretežno pokušavam da ironišem. Ironija nije loše sredstvo protiv depresije i sličnog, ali, priznajem, ne pomaže uvek i svugde. Zato ću, evo sad, skroz da se uozbiljim. Demagoški mehanizam ovde je pomno razrađen i brižljivo postavljen. I deo medija je poradio na tome (ko je rekao "Novosti"?!). Da je otišao – mehanizam, naime – još samo korak dalje, pretpostavljam da bi ona dva mlađa punoletnika bila oslobođena, a ja osuđen za nasilničko ponašanje zato što sam ih brutalno iznervirao svojim postojanjem. I to na javnom mestu, pred više svedoka. Uh, opet ironišem.

Da li su optuženi ovom presudom dobili malo? Mnogo? Taman? Nisu to pitanja na koja ja treba da odgovaram. Uostalom, ja tim mladim ljudima zaista, ali zaista, ne želim ništa što im ne žele njihovi roditelji. Osim možda jednog: da na svom primeru nauče da žive u državi u kojoj postoje (i poštuju se) zakoni, u društvu u kojem postoje (i poštuju se) civilizacijski standardi. A opet, možda sve to i ne postoji, pa se i nema šta učiti. Zato insistiram na ovome: šta god se presudilo, i bilo to malo, mnogo ili taman, to više nije moja stvar. Moja je samo glava po kojoj je dobošarilo – ovaj put. To je stvar ove države i ovog društva. Ako su oni zadovoljni i srećni, i ja sam. Ako je njima OK, i meni je. Ako im nije OK, neka vide šta će, ali neka ne očekuju od mene da im to sufliram, pa još da ispadam (po onom lepo podmazanom demagoškom mehanizmu) neki nadžak-deda koji se ispizmio i stao na put između dueta mladih idealista i njihovog životnog ispunjenja. Sve što ja želim jeste da dobijem nazad svoj život, onaj u koji su jedne večeri desantno upali neki ljudi koje ja uopšte u svoj život nisam zvao. Ajte, momci, sad lepo napolje iz njega, dosta je bilo, žurka je završena.