"Kada on uđe u prostoriju, ne može da ostane neprimećen. Samostalan je, samopouzdan, inteligentan, ima harizmu ali i talenat za samopromociju. Smiren je i uliva sigurnost. Kada on govori, drugi slušaju i ne prekidaju ga. Drugi kopiraju njegov stil, govor i izgled, a on ne kopira nikoga. Muškarci vole da se druže s njim, a žene žele da izlaze s njim."

Od svih popularnih definicija alfa mužjaka koje sam pronašao tokom cca 4 minuta intenzivnog bavljenja istraživačkim novinarstvom, ova mi se najviše dopala. Zašto? Pa, razmislite malo, na koga vas ovaj opis jako podseća? Dobro, dok vi zdvajate, ima bar jedan čovek koji bi odmah znao odgovor: da, takav je alfa predvodnik naš Aleksandar, Vučić Aleksandar. A onaj koji bi se odmah setio toga zove se Hudelist Darko, publicista iz Zagreba. Za neupućene: publicista, to vam je onaj svat koji uredno nešto objavljuje, ama niko ne ume da razjasni šta je to, pa ga onda zovu publicistom, tj. Čovekom Koji Nešto Objavljuje.

Način na koji je poreski obveznik susedne države fasciniran čovekom koji je, nažalost, naš a ne njegov državni alfa m., dirljiv je i ganutljiv na mnogo načina, ali ne treba tu ništa da vas čudi. Alfa mužjak i jeste to što jeste prevashodno po tome što mu se drugi mužjaci, tačnije muškići, dobrovoljno potčinjavaju i daju mu prednost glede ženki, plena ili već bilo čega. To svoje udivljenje za lik i delo PPV-a D. H. povremeno iskazuje kroz plahte "ekskluzivnih reportaža" (izveštaja, analiza…) u visokotiražnoj zagrebačkoj štampi; čitam te najčešće neoprostivo površne, opštemestaške, folirantske i majke-mi-insajderske bućkuriše s blagom iritacijom, ali u principu me baš briga, neka svako piše šta hoće, i neka svako projektuje svoje vlažne snove u koga god želi. No opet, kad stvar pređe i na domaći teren, pa još pred izbore, čovek mora malo da se zamisli…

Tako Hudelist prošle nedelje daje ogroooman intervju beogradskom nedeljniku Nedeljnik, čiji ga zdravoj beo-gradskoj zajebanciji skloni urednici refrenozno predstavljaju kao, paz’ sad, "Hrvata koji najbolje poznaje Srbe" (što me već jako uveseljava, naročito kada je reč o čoveku koji je svojevremeno u Globusu napisao kako hotel "Jugoslavija" leži na obali Save!), a u tom se intervjuu našlo svega i svačega, a najviše Hudelistove ekstatične radosti što Aleksandar Vučić: 1. postoji; 2. predvodi Srbiju; 3. što će je, inshallah, predvoditi i ubuduće; 4. što je Vučić njegov, Hudelistov, poverljivi drugar.

Pa opet, pravo da vam kažem, ni to mi ne smeta previše, sve vrste ljubavi su ravnopravne. Doduše, privatno bih voleo da Hudelist povede Vučića kući (na bar nekoliko godina) kad ga već toliko voli, ali ajd’ sad. Elem, ono zbog čega ovu kolumnu uopšte posvećujem ovom pomalo bizarnom paraljubavnom slučaju samo je jedan pasus iz ovog razgovora. Hudelistu, naime, pomalo ide na ganglije ideja da bi "Srbi" i "Hrvati" ikada mogli da "zaborave na svoje nesporazume" i "krenu od nule", pa čak i "postanu prijatelji", a što sve atribuira kao teze, makar i implicitne, iza kojih su stajali predsednici Josipović i Tadić. Ma jok, rotkve strugane: Srbi/Srbija i Hrvati/Hrvatska osuđeni su na večito tavorenje u hobsovski surovom svetu međusobne netrpeljivosti i agresivnog rivaliteta, i najviše što možemo da učinimo je ako postignemo da se, eto, baš ne kolju… A to nije posao za liberalne mekušce koji nemaju pojma šta je Prava Stvar, nego za alfa mužjake sa obeju strana, one koji su umeli da se biju, pa će umeti i međusobno da se ispoštuju (kako to već ide po svakom dostojnijem mafijaškom kodeksu). Reč ima D. H.: "Sukob između Srba i Hrvata u biti ostaje, on je na neki način večan, on ne treba da se zaboravlja. Danas-sutra opet može da se desi jedan veliki ‘pičvajz’ po tom pitanju i na njega moramo biti mentalno i psihički spremni. Vučić u svojim kontaktima s Hrvatima (…) ne ostavlja taj utisak, da nešto treba da se zaboravi. Nego – istorija i emocije na stranu, mislimo jedni o drugima ono što smo i ranije mislili, u suštini smo suparnici (ako već ne protivnici i neprijatelji) ali to nije razlog da kao komšije ne sarađujemo i da se ne pomažemo tamo gde su nam interesi zajednički. (…) Nakon posete Zagrebu u aprilu 2013. upitao sam Vučića s kojim je hrvatskim političarom ostvario najprisniji kontakt. A bio je s Josipovićem, Milanovićem, Mimicom, Vesnom Pusić i ministrom odbrane Antom Kotromanovićem. Odgovorio mi je kao iz puške – s Kotromanovićem. Dakle, sa svojim najvećim (od tih petoro) političkim, pa i ratnim protivnikom. Kotromanović je, podsećam vas, bio jedan od glavnih ljudi u vojnoj akciji Oluja 1995; bio je bliski saradnik generala Ante Gotovine".

Tako, dakle, Vučić razgovara s tim kojekakvim antama, a bogme i hudelistima: u ratu – iz puške; u miru – "kao iz puške". Posle će jedared opet rat ("veliki pičvajz"), pa će maljavi i znojni alfa mužjaci sve opet ispočetka, a za to će vreme "publicist iz Zagreba" srećno da piški firnajz u tom testosteronskom društvu, daleko od pusićevskih ženetina i dekadentnih građanskih muškaraca koji samo smetaju.

To je ta vizija ne samo "Srba" i "Hrvata" nego čitavog jednog sveta, jednog mučnog, ogavnog načina postojanja. Nije to čak ni nacionalizam, nije to ništa sadržajno, to je naprosto trogloditsko životarenje pod sloganom: "Malo nas je, al’ smo govna. I to ćemo rado dovek biti." Ko veruje da možemo bolje od toga, ipak će okrenuti drugi hudelist.