Otkad znamo da je Zemlja okrugla (bio jedan što je to znao pre vremena, pa nagrabusio), znamo da ako kreneš, na primer, iz Novog Sada prema istoku, recimo do Kaća, i onda prošišaš Kać i budeš dovoljno uporan i postojan u držanju istočnog pravca, jednog lepog dana ćeš se obreti u – Futogu. Koji je, međutim, zapadno od Novog Sada. Još koji kilometar i napravio si pun krug kredom, eto te kod kuće. Od skorijih vremena znamo i nešto slično, što se tiče ideoloških doktrina: ako se budeš preko razumne mere upinjao da ideš desno, velika je verovatnoća da ćeš se pre ili kasnije naći negde krajnje levo; važi i obrnuto, dakako. Analogija je uslovna, ali u osnovi ispravna, a znači naprosto to da se naizgled megaradikalno suprotstavljeni ekstremi u političkim i svetonazornim pitanjima nekako zapanjujuće lako dodirnu i prožmu. Baš kao polovi u seksu, suprotni polovi, oni kojima je Bogom dano da se sparuju jerbo se međusobno privlače, so God help them…

Dakako, ova gornja tvrdnja, izrečena u apodiktičkom vidu, pripada radikalno konzervativnom repertoaru. Jer, oduvek znamo da neke ljude privlači njihov pol, a od skorijih dana je, bar u razvijenijem delu sveta, gotovo konsenzualno prihvaćeno – bar na deklarativnom nivou, je li – da to nije ni greh dostojan prženja u paklu ni bolest koju treba lečiti, nego sasvim uobičajen, normalan i razmerno čest varijetet ljudske (i ne samo ljudske!) polnosti. Za ljude koji tako misle smatra se da imaju liberalan stav prema ("manjinskoj") seksualnosti (nezavisno od ličnih preferencija po tom pitanju), a taj je stav, pak, deo jednog šireg svetonazornog paketa: naprosto, radi se o ljudima koje generalno opisujemo kao liberale ili libertere, spontano i podrazumevano očekujući od njih sve što uz to ide. E sad, ovde se vraćamo na ono kaćko-futoško pitanje: može li se biti toliko liberalan da se na kraju postane konzervativan? I vredi li i obrnuto?

Govorim, dakako, o radikalnom vidu prakse političke korektnosti (PC) koja je jedan levo-liberalni izum, i čija je izvorna namena simbolička zaštita – dakle, mnogo više u jeziku nego u "fizičkoj" realnosti – žrtava opresije proistekle iz predrasuda, ali koja i sama može postati, i postaje, represivna čim joj u ručice date aparaturu koja je čini normativnom i normativizujućom. Naravno, nije svaka represija po sebi neopravdana i za osudu jer, na primer, i hapšenje nekog decoubice isto je nekakva represija, ali nesumnjivo legalna i legitimna. Ovde se ipak radi o nečemu bitno drugačijem.

Prvi povod ovim lamentacijama nedavni je bizarni kanadski slučaj: tamošnji je Savet za standarde emitovanja naložio da se pri radijskim emitovanjima "cenzuriše" pesma Money For Nothing grupe Dire Straits, jerbo se u njoj pominje reč faggot (uvredljiv, a vrlo raširen izraz za homoseksualca), pa se neki tankoćutni slušalac osetio strahotno iznenadjenim & uvredjenim i presavio tabak… Pesma je, inače, još iz blažene i politički nekorektne 1985, i čuli ste je bezbroj puta, znate je napamet čak i ako toga niste svesni. I, je li vas učinila homofobom? Okej, samo pitam… Kako god, nedavno je ista reč bila uzrokom problema i za jednu staru i sjajnu pesmicu The Pogues. Pošto ljudima PC svrake ipak još nisu baš svu pamet popile i pozobale, mnogi su protestovali protiv ovakvog pokušaja liberalne cenzure, recimo tako što su inkriminisanu pesmu vrteli non-stop po sat vremena.

Dobro, vratimo se sada kući, na brdoviti Balkan, ne toliko čuven po političkoj korektnosti. Poverenica za zaštitu ravopravnosti Nevena Petrušić javno je naložila građaninu Risti Radoviću, javno nastupajućem kao Amfilohije, da se izvini svima koje je uvredio propovedajući sa crkvene predikaonice i nazivajući homoseksualni greh "smradom sodomskim" i tome slično, a sve u kontekstu famozne beogradske gej–parade. O čemu se g. Risto inače izvoljevao očitovati i izvan crkvenih zidina, još kako. Sada se, onako zdesna, čuju zgroženi glasovi da je to pokušaj cenzure slobode govora, a bogme i slobodnog ispovedanja vere, u šta prirodno spadaju i verske dogme, kakve su da su. Možemo li onda i u ovom slučaju govoriti o pokušaju liberalne cenzure, o trijumfu štreberski shvaćene i primenjene političke korektnosti nad slobodom govora i javne reči?

U slučaju pesme radi se o umetničkom delu, a ne o javnom iskazu građanina Marka Knopflera (autora pesme Money For Nothing); ta je pesma štono bi se reklo narativna, u njoj se pojavljuju dva lika krajnje skučenih intelektualnih sposobnosti, koji jadno filozofiraju o svemu i svačemu, te tako dođu i do reči faggot, koja se u miljeu koji Knopfler prikazuje smatra(la) sasvim "normalnom". Drugim rečima, cenzurisati je značilo bi isto što i poistovetiti stavove nekog romanopisca sa rečima nekog njegovog junaka, i to "negativca". Sama pesma ne implicira ništa ni nalik na homofobiju, a samo poslovični mali Perica misli da se protiv mržnje i predrasuda najbolje boriš praveći nekakav opšteprimenjiv spisak zabranjenih reči, bez obzira na kontekst u kojem se one javljaju.

Problem sa Ristom Radovićem takođe je manje tekst a više kontekst, i to je – naime, kontekst – ono što čini suštinsku razliku između ove dve priče. Ne sme biti sporno da sveštenici i monasi propovedaju dogme svoje vere, ili bar svoje tumačenje tih dogmi. One nemaju nikakvu obavezu ne samo da budu politički korektne, nego ni da primete da je, šta znam, Sunce prestalo da se vrti oko Zemlje, no su njihove kosmičke uloge u međuvremenu srećno zamenjene. Radović je, međutim, svoje reči u više navrata izgovarao i varirao u kontekstu zaprećenog a zatim i (koliko se moglo) ostvarenog organizovanog nasilja prema jednom delu stanovništva koje je koristilo svoje ustavne i zakonske slobode. A Radović je nastupao u ime institucije (Crkve) na koju su se, pak, kao na vrhunaravni autoritet koji tobože legitimizuje njihovo ponašanje, pozivali upravo zagovornici i protagonisti tog nasilja. Zato je razlika između Knopflera i Riste sva razlika ovog sveta, nešto poput metafizičkog ponora između Boga i šeširdžije, pri čemu nema ničega ni nalik na dokaz da Bog nastupa baš u odeždi svog aktivnog starešine.