Kada je Džef Bezos pre devet godina kupio “Vašington post” za tričavih 250 miliona dolara, svet je bio zadivljen time što jedan digitalac ulaže u konvencionalni medij s ciljem da mu obezbedi budućnost u vremenu “bez papira”. Rezultati nisu zaostajali za očekivanjima, VP se digitalizovao, za par godina udvostručio publiku i nastavio da raste, uz beskompromisnu uređivačku politiku i slogan “demokratija umire u tami”, poruku da bez takvih medija nema slobode. Bezos je slavljen kao bogataš sa osećajem za društvo, makar u tom projektu, budući da je često na meti kritika zbog načina kako se njegov Amazon odnosi prema konkurenciji i zaposlenima.

Ali, kada je ovih dana Ilon Mask pokazao nameru da kupi Tviter kako bi na toj društvenoj mreži povećao slobodu izražavanja, nastala je panika i pojavile su se brojne analize zašto bi to moglo da bude loše ili dobro, mahom skeptične. Sumnji ima mesta budući da Tviter ne mora da se digitalizuje, mada bi mu dobrodošao neko ko će ga učiniti zaista profitabilnim, što Mask nije naveo kao glavni razlog. Ne, njegov motiv je da ovu društvenu mrežu oslobodi bilo kakvih političkih uticaja i agendi i od nje napravi prostor za slobodnu komunikaciju, barem tako on tvrdi. Tu dolazimo do razlike u karakterima dva najbogatija čoveka na svetu, bogatiji Mask je ekstrovertan, javno konzumira kanabis, sklon je šalama (na Tviteru) koje izazivaju paniku među investitorima i gubitke na berzi koji se mere milijardama. Siromašniji Bezos je samozatajan, ređe se oglašava, njegovi poslovni potezi su dugoročni i promišljeni, za njega kažu da se ne obazire mnogo na kvartalne rezultate, već da planira godinama unapred. Hipik i štreber, reklo bi se.

To s kupovinom Tvitera neće ići jednostavno čak ni čoveku koji ima više od 260 milijardi dolara kapitala, i spreman je da plati nešto više od četrdeset za društvenu mrežu. Sam je to priznao na TED govorima u Vankuveru, rekavši da nije siguran da će uspeti. Najpre je tajno kupio 9,2 odsto akcija i postao drugi najveći akcionar, ali ne i član upravnog odbora, a zatim je krenuo u “neprijateljsko preuzimanje”, koje se ogleda u masovnoj kupovini akcija dok ne postane većinski vlasnik. Bord Tvitera je reagovao tako što su najpre saopštili da Tviter vredi više, a zatim na brzinu “popili otrovnu pilulu”. To se smatra poslednjom zaštitom od neprijateljske kupovine i znači da Tviter može da emituje nove akcije, koje određeni akcionari mogu da kupe po povlašćenoj ceni u narednih godinu dana. Nešto poput kornjače i zeca, kada god Mask priđe do pedeset odsto, oni dodaju još akcija i onemoguće mu da ih preuzme i sam odredi cenu ostatka. Dugoročno to nije dobro za kompaniju, ali ko da misli o tome kada se spašava glava.

Mask je jedan od najpopularnijih i bez sumnje najuticajnijih tviteraša, ima 80 miliona pratilaca. Sebe naziva “apsolutistom slobodnog govora” i Tviter vidi kao gradski trg na kojem svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, pa i Donald Tramp koji je sa tog trga izbačen pre dve godine. Ali, Mask misli da trg mora biti u privatnim rukama, jednog čoveka, koji će sam po sebi biti garancija slobode. Za razliku od odbora u kojem razni ljudi imaju razne ideje o tome šta ko sme da govori, pa ko nadglasa.

Bitku oko Tvitera pomno prate regulatori medija i interneta sa obe strane Atlantika, i veruje se da bi oni imali svoj stav o promeni vlasničke strukture verovatno najmoćnijeg megafona na svetu. I da slobodu govora drugačije apsolutizuju u ovom geopolitičkom trenutku.

Kada je Mask u seriji tvitova hteo da najavi šta bi sve promenio u poslovanju kompanije, napisao je da bi novo sedište pretvorio u dom za beskućnike San Franciska jer u zgradu ionako niko ne dolazi, naročito članovi borda koji tamo imaju skupe kancelarije. U retkom oglašavanju na Tviteru, Džef Bezos mu je preporučio da to uradi samo sa jednim delom zgrade, aludirajući na sopstveni sličan projekat. Možda se tu krije i tajni poslovni savet, ne samo bogataško podbadanje. U svakom slučaju, politika Tvitera je zbog Maska sada pod reflektorima celog sveta, a to ne može biti loše jer je sve bolje od tame, kako kaže slogan “Vašington posta”.