Znam da mi niko neće verovati, ali stvarno ne volim kad se ispostavi da sam bio u pravu u nekom "političkom" tekstu i kontekstu. Jer to obično znači neki belaj. Tako da to što sam ja tako prokleto često u pravu samo znači da ovde ima prokleto mnogo belaja…

Tako je i sa kolumnom iz prethodnog broja "Vremena": ovaj još nije ni otišao s kiosaka, a već se ostvarilo predviđanje da će kolektivni Vučić – u inkarnaciji zvanoj Vulin, ali to je nebitno – jedva dočekati zahtev demonstranata za smenom čelnih ljudi RTS-a, pa sad i on, tobožnji Vulin, traži to isto. Razlog: koliko ih ne vole demonstranti (i uopšte oni građani kojima se čini da su antiprotivni), toliko ih bogme ne voli ni "kolektivni Vučić". S tim što ovi prvi možda i ne znaju baš uvek zašto, dok ovi potonji to odlično znaju. E, sad će neko iz Takovske 10 – na primer, gendir Bujošević – reći: "Mora da dobro radimo svoj posao kad nas ne vole ni Gvelfi ni Gibelini." Nažalost, ne rade ga dobro, i to Bujošević i njegovi ključni urednici znaju još bolje nego vi i ja. Ne rade ga dobro u smislu da je "javni servis", kao mesto gde se možete nepristrano i kvalitetno obavestiti o tome šta se, i zašto, u ovoj zemlji zbiva, danas to najmanje u poslednjih 17 godina, to jest od oktobra 2000. do danas. Jasno je da je RTS pod velikim pritiskom, pod kojim se možda nije baš slomio, ali se duboko sagnuo, u najmanju ruku. Nije baš da kleči, ali ga još samo malo mišićne snage u nogama deli od pokleknuća ili skljokavanja na zemlju.

Ovo znači da je s televizijskog informativnog programa skoro pa proteran pluralizam pogleda u najbitnijim unutrašnjepolitičkim pitanjima, a pogotovo eksplicitni kriticizam prema Gospodaru čije se ime ne izgovara uzalud. Znači da je nepristrasno, uravnoteženo, u pogledu relevantnih političkih snaga razumno ravnopravno izveštavanje u najmanju ruku veoma ugroženo, marginalizovano, eventualno kroz poneki prosev opstaje u ponekom programskom džepu.

Šta onda hoće entitet slučajno zvan Vulin, a zapravo kolektivni Vučić, kao horski portparol stvarnog, individualnog Vučića? Njegova je nominalna argumentacija besmislena i nedostojna rasprave: on de facto optužuje RTS za laganje i pristrasnost u korist opozicije, demonstranata etc. Drugim rečima, da je RTS "antivučićevska" televizija. To je, dakako, nebulozno. Nije antivučićevski, nije ni nepristrasan – pa šta je onda? Provučićevski, dakako. U čemu je onda problem? Ili tzv. režim možda naprosto fingira nezadovoljstvo? Ne, ono je stvarno. Zašto, zaboga?

Ako ste slučajno zaista pomislili ove poslednje dve reči iz prethodnog pasusa, onda pretpostavljam da ste upravo doleteli s nekog Saturnovog meseca, pa niste baš najbolje upoznati s naravi tih divnih stvorenja koja u drugom navratu (prvi je bio veselih devedesetih) gospodare Srbijom. Njima, naime, naprosto nije dovoljno da ih RTS otvoreno protežira tako što će gotovo zatvoriti mogućnost da ih se kritikuje. Ne, njih se mora eksplicitno hvaliti (a ne samo dopustiti da se oni sami hvale kad god i koliko god im se ćefne da navrate u studio kao u mehanu), i to se mora raditi od jutra do sutra svakodnevno, i to domaćini moraju da rade lično – od direktora pa naniže! Onako kako bahatog kabadahiju mora da uslužuje gazda kafane lično. Plus gazdarica. Plus njihova najlepša kći, koja ima biti oskudno odevena i pristupačna. Mislim, ako može Pink, ako može "Informer", zašto ne bi mogao i RTS?

Drugim rečima, RTS jeste već nepodnošljivo koncilijantan, da ne rečem poslušan, ali sve džaba: iz kosmosa je vidljivo da to čini jer "mora" i u strahu od zla gorega. A oni traže da ih se voli i obožava gratis i s ubeđenjem, ili bar sa žarom koji imitira ubeđenost.

Otkad je (ponovo) na vlasti, kolektivni Vučić kao solarni sistem koji kruži oko individualnog Vučića brutalno je zgrabio sve medije koji su mu iole bili dostupni – javne, privatne, nacionalne, lokalne. Neku vrstu relativne suzdržanosti u grabežu ispoljio je jedino prema "Politici" i RTS-u, kao da je neki trag respekta prema njihovoj gospodskoj sistemskoj ulozi u "idealnom" informativnom sistemu ipak preostao, ili je možda stečen tokom posnih godina postpetooktobarskog opozicionarstva. I to je, međutim, u poslednjih godinu-dve počelo da se kruni, što se jasno videlo i preko smene Ljiljane Smajlović, čija je svojeglavost bila mnogo veća smetnja od blagougodne činjenice da ona zapravo ima tek malo koji načelan ili "ideološki" problem s Vučićem. "Politika" je i u njeno vreme umela da čini "usluge" Kliki, ali više nekako uzgred i preko volje. Ovo što sada zeva na nas sa tih stranica, naprotiv, izgleda kao silovanje u kojem žrtva počinje glasno da uživa. Zato i jeste tako odvratno. RTS dotle ipak nije došao, a kad nije do sada, onda valjda neće ni od sada, ne sa ovim ljudima. Zato se tzv. Vulin, kao slučajna šifra kolektivnog Vučića, ponadao da bi ovo možda bio zgodan trenutak za njihovo razjurivanje, za raščišćavanje poslednje teritorije koja nije baš sasvim zauzeta, a da je zauzimanju podložna. Ta mentalna, politička, kulturološka, psihološka matrica – dubinski i suštinski sociopatska – koje je slučajni trbuhozborac ovaj put Vulin, a koja je večiti kolektivni Vučić, ne može se trajnije zadovoljiti ničim što nije pusta zemlja, zgarište posle kojeg trava više ne raste. Trava jok, ali zato raste fascinantan korov, svakojaki moralni i civilizacijski otpad, kao onaj pinkovsko-informerski.