Lisica i ždral
Milost za ožalošćene
Bi li ministarstvo kulture, obrazovanja, informisanja ili vera sročilo makar brošuru koja bi novinare odvraćala od razgovora sa ožalošćenima i od podrobnog prepričavanja pogreba?
"Dečaci sahranjeni sa igračkama", tako mediji dočaravaju strahotu pogibije maloletnika, nemaju poverenja u maštovitost svojih čitalaca niti u njihovu pretpostavljenju empatiju, nego se posle tragedije obruše na roditelje, babu, ako je živa; intervjuišu ih bez milosti i javljaju – ne bez izvesne naopake i odvratne naslade – šta su očajni i šokirani ljudi poručili javnosti i koja su od lica nesreće na novinare ostavila najjači utisak.
Sećam se – a i ne sećam, jer čovek i beži od strahote – da je pre nekoliko godina u saobraćajnoj nesreći poginulo više turista iz Srbije, među žrtvama bilo je i mladih, na pragu života, odlični studenti, neko upravo veren, da, kontrast, bez kojeg nema dobre priče, baš je oštar: niti je rat, niti epidemija, niti bavljenje nekim opasnim sportom, nego baš mirnodopska uživancija koja se eto prometnula u ono što se prometnula, novinske agencije prepričaju ono što dobiju od policije, da je u saobraćajnom udesu poginulo toliko putnika, da je ne znam koliko teško povređeno, ali je, avaj, za novinare to tek početak, oni hitaju u samo središte nesreće, da upitaju oca kako je to ispratiti ćerke na letovanje i primiti ovakvu vest, (ako je pak u pitanju ubistvo, novinari će i roditelje ubice saosećajno pitati je li bilo kakvih nagoveštaja da će im sin počiniti toliki greh, brata će pitati kakva je bila ljubavna veza ubice i žrtve etc.).
&
Ožalošćeni su isuviše šokirani, isuviše uzdrmani i izgubljeni da bi nezvane goste opremljene mikrofonima, kamerama i beležnicama oterali već sa kapije te nakon primljenog saučešća (koje može biti posve iskreno, ali ne može služiti kao alibi za istraživačko novinarstvo!) pristaju da za širu publiku ispričaju kako je to naći se u najmračnijem srcu nesreće; ožalošćene još možda i mogu da razumem, narušava se njihovo pravo da u bolu budu sami ili sa najbližima, ali im je teško toliko da ih neuljudno novinarsko prisustvo i ljubopotiljivost ne dotiču – više ništa nije važno.
Ali kakva je redakcija iz koje vajni terenac kreće? UREDNIK: "Ko ide da razgovara sa majkom? Otac radi u Libiji, treba nam i on, ko mu je javio, kad je poslednji put video kćer, sve…" NOVINAR: "Ja radim kevu, posle idem kod mentora ove nesrećnice, trebalo je da brani magistarski za tri nedelje…" UREDNIK: "Odlično! Ako je imala planove za udaju, daj to, ako nije, onda imamo mladu osobu posvećenu studijama, skromna porodica koja je agenciji dala tek prvu ratu za letovanje…"
I tako, smrt piše romane: ako je ubijen ili poginuo neko omiljen i svestran, onda se razigrava to, bavio se i sportom, i muzikom, na takmičenju iz matematike osvojio drugo mesto, pred njim je bilo sve, a gle sad, roditelji pokazuju novinarima gitaru koju je sam kupio od džeparca i od onoga što je zaradio preko studentske zadruge, evo, ovo je njegova soba, tu su posteri njegovih idola…
Za novine je zahvaljući moćnom ozračju smrti sve dobrodošlo: ako je nastradao usamljenik ili neko ko je bio povučen, ide se na to, od ožalošćenih se kamči što je moguće više pokojnikovih planova – ubogi poslenik pisane reči upinje se da čitaocima dočara sve dane, sva godišnja doba, sve praznike, svu lepotu i sve radosti koje su žrtvi a samim tim i žrtvinim roditeljima uskraćene: "Jako je volela Kinu, učila je kineski, želela da otputuje tamo…" Ili: "Pre dve nedelje položio je vozački, jedva je čekao da se vrati iz Egipta pa da vozi, ali je imao uplaćeno još od proletos…"
Tome nema kraja. U tome ne može biti nikakve mere (kao što u tuči ili pucnjavi ne može biti mere: u ruci kantara nema), ergo, susreti žurnalista sa ožalošćenima morali bi biti zabranjeni. Zabrana prilaza, prilaska, kako li s kaže, ono što se izriče razvedenim osobama ako su zbog nečega opasne po svoje bližnje, pijanicama, narkomanima, nasilnima i slabo uračunljivima – da ne smeju prići svojoj bivšoj kući, negdašnjem bračnom drugu, vlastitom porodu, bliže od pedeset metara: "1. Poslenik sedme sile ne sme ni na koji način proširivati, dramatizovati ili poetski obogaćivati šturi izveštaj policije o ma čijoj nasilnoj smrti. 2. Novinar koji kroči u dvorište ili kuću pre pogreba, na dan ukopa ili šest meseci nakon pogreba da bi tobože intervjuisao roditelje i drugu blisku rodbinu nastradalih biće kažnjen sa dve godine zatvora uslovno, a urednik sa četiri godine."
&
Namerno i podmuklo razjarivanje javnosti zar ne bi takođe bi moralo biti kažnjivo? "Davitelj sa Medaka još u bekstvu", "Davitelj sve priznao drugu"… Davitelj pa davitelj! Tragediju imamo, devojka je ubijena, ali našto ionako velikoj nesreći davati bostonski i bioskopski rang?! U reči "davitelj" ima nešto neizlečivo, istrajno, ukleto i serijsko, zar ne? Kad se begunac praktično sam predao i kad se pokušao ubiti novine su, ne sve, makar i preko volje počele da ga u naslovima zovu "mladić", što on svakako jeste; ne poriče ono što je učinio, a vi ako morate to da eksploatišete još nekoliko nedelja ima da ga zovete "počinilac": nije ni to neka laskava titula, ali je preciznija i pravednija nego davitelj.