Umalo da ljubljanski aerodrom Brnik postane Cankarjev dom kosovsko–slovenačkih odnosa: hapšenje Agima Čekua u Sloveniji simbolički je po svojim implikacijama isto što i, recimo, zabrana održavanja "mitinga solidarnosti" u Ljubljani krajem osamdesetih za srpsko-slovenačke odnose, ili pak napadno slovenačko zalaganje za samostalnost, ali i podrška kosovskim Albancima… U Srbiji je sistematski bojkot slovenačke robe – koja je nedugo potom de facto i proterana iz ovdašnjih radnji – bio prva uistinu gigantska i perverzna manifestacija Organizovanog Ludila kao kliničke slike cele Miloševićeve epohe, od prvog do poslednjeg dana. Sve što je usledilo predobro je poznata južnoslovenska "istorija beščašća", u kojoj su Mrski Slovenci učestvovali uglavnom pasivno, kao objekti hinjenog prezira i loše pritajene zavisti istovremeno.

Živopisne scene sa prištinskih ulica u Noći Čekuovog Zatočeništva: prolivanje mleka i piva made in Slovenija, paljenje, razbijanje i svakovrsno uništavanje robe iz te države – koja roba, pak, čini značajan deo kosovske trgovačke i ugostiteljske ponude, baš kao nekada (i sada opet) u Srbiji – i ostale vrele manifestacije naprasno razbuktalog antislovenačkog resantimana, a još i više naknadne akcije (medijski podsticanog i poluoficijelno polupodržanog) organizovanja trajnog bojkota kupovanja i konzumiranja slovenačkih proizvoda posmatraču sa ovijeh strana neminovno se doimaju kao kakav dansmakabrični deja vu, kao novi, teško oborivi dokaz da je u ovom ukletom "regionu" vreme stalo, i da se jednom izumljeni i pokrenuti mehanizmi blesavosti mogu samo privremeno umiriti i pritajiti, dok ne buknu ponovo na nekom drugom mestu, sasvim nezavisno od etničkog, konfesionalnog i geografskog predznaka. I romantiku i ciniku ovo bi kosovsko albansko "citiranje" jedne od najneslavnijih i najblesavijih epizoda novije srpske istorije ludosti moglo zazvučati kao dobrodošli dokaz kako smo svi na Balkanu, okreni-obrni, ako ne baš "rođena braća" a onda makar "braća od strica", i kako slične budalaštine pravimo čim nam padne roletna.

Sve ovo, u najmanju ruku, ne može biti baš daleko od istine. Ono što (me) u ovoj tragikomičnoj epizodi ipak najviše fascinira – skoro bih rado napisao: zabavlja, mada su mnogo ozbiljne stvari u pitanju – jesu mehanizmi tvrdoglavog reprodukovanja kulturrasističkih stereotipa. Možda mislite da to ne može imati neposredne veze sa kidanjem tendi sa reklamama Laškog piva ili izbacivanjem Fruktalovih sokova iz ponude neke prizrenske piljarnice usled posvemašnjeg Patriotskog Amoka, tj. stanja drastično smanjene uračunljivosti predobro poznatog Srbima iz devedesetih? Veza, međutim, i te kako postoji. Jedan od predominantnih stereotipa o stereotipima jeste da su to manje-više isključivo predubeđenja Zapada o Istoku; ovo nije sasvim bez neke, utoliko što na Zapadu čuči pravi Novac, a novac je Moć, a jedna od važnih osobina prave Moći jeste i kapacitet univerzalizacije vlastite slike sveta. Jerbo, "Zapad" je danas, takođe, samonametnuto izvorište "univerzalne kulture" savremene ere, čija proklamovana univerzalnost, dakako, nije drugo nego retorička racionalizacija svojevrsne kultur-hegemonije, sa svim njenim dobrim (progresističkim, emancipatorskim) i lošim (zavojevačkim, kolonizujućim) stranama.

Okej, ama gde su Slovenci, Albanci i Srbi u toj priči? Pa eno ih – u robi, tamo među gajbama piva i kartonima mleka! Jer, šta ko radi kad se naljuti na Slovence i Sloveniju – bojkotuje njihovu robu! Zašto baš to? Zato što smatra da će ih tu "udariti gde su najosetljiviji", da ih tu najviše boli. "Slovenac" je, naime, naš kućni zapadnjak, onaj koga mnogo bolje poznajemo nego Engleza ili Francuza, neko s kim delimo deo istorije, ali ne i kulturu: on je Drugi jer se – u ovoj poopštavajućoj, stereotipizujućoj i utoliko sasvim fantazamskoj i rasističkoj predstavi – odlikuje preteranom racionalnošću, iskalkulisanošću, sebičnošću: on je hladan, operisan od Istinskih Emocija (koje se moraju pompezno manifestovati kao idiotsko i mazohističko ponašanje, inače su nizašta!), njemu je samo do prodaje, a ne do vrelih osećanja i strasti, patriotskih ili kakvih drugih. Utoliko je Slovenac/Slovenija = roba. To je i tu je njegova isfantazirana "suština", pa u to mesto treba i pucati ako želiš da ga "ubiješ". To je "znao" Milošević, to "zna" i Hašim Tači, ili ko već.

Ovde, dakle, "mi" (Albanci i Srbi podjednako, svako u svojoj Žutoj Minuti) dobrovoljno preuzimamo ulogu "Istoka" koji na onog mitsko-fantazamskog "Slovenca" reprodukuje vlastite kulturrastističke stereotipe o Zapadu i Zapadnjaku: kao što zapadnjački stereotip o Istočnjaku, u svojoj drastičnoj fašistoidnoj formi, podučava da je ovaj toliko radikalno neprosvećen (prljav, lenj, nemaran, kradljiv, neozbiljan, impulsivan…) da nekako još nije uljuđeno ljudsko biće, tako stereotip obrnutog pravca podrazumeva da Zapadnjak više nije ljudsko biće, da se "dehumanizovao", da su njegovu Ljudskost pojeli računica, profit, bezgranična kolonijalno-kapitalistička pokvarenost… U "regionu" je takva uloga Posthumanog Drugog pripala tom izmaštanom "Slovencu", merkantilističkom ciniku Koji Nas Zloupotrebljava, a još usput, umesto da nam bude zahvalan što mu dobrohotno dozvoljavamo da nas eksploatiše, bezobrazno pljuje na naša Uzvišena Nacionalna Osećanja, šurujući sa našim dušmanima Albancima (onomad) ili Srbima (sada).

Eh, gde su ona vremena kada je drugarica Rada Lambada otplesala poslednji, oproštajni tango – ili koja već okretna igra beše? – sa tovarišom Jožetom Smole(t)om, omiljenim negativnim likom sa nepismenih, musavih i razgaljujuće debilnih transparenata iz Pobune Deklasiranih Malograđana znane kao "antibirokratska revolucija"? Tada je protutnjao poslednji vlak bratstva in enotnosti, da se više nikada ne vrati; neka ga, neka počiva u miru, tamo negde u limbu, na odlagalištu ideoloških floskula. Sada, eto, kao da je Rada L(j)ambada vaskrsnula nešto južnije, otresla prašinu sa sebe, izrekla gromko Mir Dita!, i prionula na novi ciklus patriotskog rada. I šta će biti na kraju? U to bar nema nikakve sumnje: pogledajte bilo koju pristojnu beogradsku prodavnicu, i kašće vam se samo. U to ime – jer, "promenulo se mnogo toga", što bi rekao specifično pismeni Siniša Mihajlović-Mihiz – rezignirano otvaram jednog rogonju; mislim, zlatorogonju, da ne bude zabune!