Molim vas da uzmete u obzir da je tekst koji upravo počinjete da čitate nastajao u krajnje dramatičnim okolnostima, u utorak, 11. juna 2013. uveče, svega nekoliko sati pred prestanak (na deset godina oročenog) važenja Zakona o lustraciji, zakona kojim, doduše, niko živ u Srbiji nije bio lustriran, a malo ko je bio frustriran – a i ako je bio, odavno ga je prošlo, čim je video da od te rabote nema ništa i da tu niko ko ima neku stvarnu vlast i moć ne misli ozbiljno. Ali opet, kažem, nikad se ne zna, sve dok je Zakona iznenađenja su moguća… Šta ako neko večeras, baš koji minut pred ponoć, izlustrira recimo predsednika na državu Nikolić Tomislava, pa premijera Dačić Ivicu, pa možda čak i… uh, ne, ne smem njegovo ime zazivati uzalud… čak i… možda i… strašno je i pomisliti… Prvog Potpredsednika?! Šta ako odjednom ostanemo bez kompletnog državnog vrha, šta ako ih ta Lustracija, kao nekakva neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, u foto-finišu sve suspenduje, i tako Srbija načisto osirotela uplovi u noć sa utorka na sredu, a poznato je da je noć na Balkanu čak i u junu vrlo duga i krajnje neizvesna, bremenita opasnostima, a mi ostali nebranjeni? Ali dobro, vi ćete u četvrtak, kad novine izađu, već znati šta je bilo i jesmo li pretekli.

Je ‘l se ja to malo zevzečim sa ozbiljnim stvarima? Naravno da da i da, da, naravno. A zašto? Pa, zato što stvarno ne znam šta mi je drugo preostalo, a vi ako znate, vi recite! Naime, cela ta priča nije bila baš predaleko od sprdnje ni onda kada je narečeni zakon tek (ne)donesen, a u šta se u međuvremenu pretvorila, bolje da ni ne preciziram, nije red da pcujem pred decama. Kako god, da li mi je žao što se ta stvar tako okončala? Tjah, pa ne zapravo. Kao prvo, nisam nikada ni očekivao da bude drugačije. Kao drugo, nisam nikada ni bio pristalica lustracije nego "stare, dobre krivične odgovornosti", o čemu sam na ovom mestu u više navrata i raznim povodima pisao – onda kada je to imalo smisla razmatrati i kada je stvar bila aktuelna, tamo negde od 2001. do 2004, recimo. Nije tome teško ući u trag po arhivama, neka se malo podsete namnoženi okasneli nadobudnici koji misle da je svet nastao onda kad su ga oni blagoizvoleli primetiti.

Ako tu stvar sa ugrađenom greškom ima nekog smisla danas pretresati, onda pre svega treba govoriti o tome šta je to što nam se dogodilo u devedesetim, i šta je to što nam se nije dogodilo dvehiljaditih, a trebalo je? Da se odmah razumemo, kad čujem onu dosadnu žalopojku o "propuštenom Šestom oktobru", odmah vadim otkočen pištolj. Da je Flober živ, uvrstio bi to sterilno kukumavčenje u onaj svoj Rečnik opštih mesta i sličnih buvarovsko-pekišeovskih stupidarija. Osećaj gubitka mora da ipak, dakle, dolazi iz nekog drugog pravca. Ne, nije ni to što su neke od glavnih vedeta devedesetih opet na vlasti, ma koliko to osetljivijim želucima – među koje ubrajam i svoj – bilo postojano nepodnošljivo. Osećanje uzaludnosti, besmisla i protraćenosti biće da ipak najvećim delom izvire otuda što nas i ovakvi događaji – sami po sebi uistinu beznačajni, kao što je isticanje roka važenja jednog nekonzumiranog zakona, podsećaju da su te najgore godine naših života, tačnije, najgore godine svačijeg života osim života fukare koja je na tom talasu isplivala, zapravo na kraju svedene na neku vrstu elementarne nepogode. Kao da su se neke slepe i moralno ravnodušne sile prirode jednostavno obrušile na nas kako se obruši neka lavina, ili drmne zemljotres, ili nas odnese povodanj, ili nas proguta šumski požar koji, ups, zahvati i obližnje selo. A šta je, dakle, elementarna nepogoda? To je nešto i onkraj zakona i onkraj morala, nešto na šta se te kategorije naprosto ne mogu primeniti. E sad, naša frustracija (ko god tu bili "mi") dolazi od duboko utemeljenog znanja da to naprosto nije tako, jer su naši životi u proteklih dvadesetak godina ljudski proizvod i stvar ljudske odgovornosti, a ne ravnodušnih kosmičkih sila koje ne znaju gde udaraju.

Dugo se mislilo da će se ova društva "suočiti s prošlošću" i "doživeti katarzu" (to mi uvek zvučalo kao nekakav etički orgazam, tako nekako), pa će se tako iznutra pročistiti. Međutim, ne biva. Ako pak ona to odbiju, biće spolja nekako naterana na to. E, ni to ne biva. Pogledajmo to (i) ovako. Šta je poruka puštanja hrvatskih generala u Hagu, ako ne čestitka Hrvatskoj za prijem u EU? Šta je puštanje one dvojice srpskih giga-mega udbaša, za koje cela Srbija zna da se bez njih (i gazde im, dakako) nije moglo ni pačetinsku kokoš ukrasti, ni antinski pasulj za vojsku skuvati, nego "ohrabrenje" Srbiji pred "teške odluke" oko Kosova? I šta je sve to zajedno nego nekakva kokošarska trgovina? Sad još neka oslobode i Šešelja (a što pa i ne bi?) pa da se svi lepo uhvate za uši i odigraju pipirevku, garniranu gluvim kolom glamočkim. Osim mrtvih i sakatih, oni su objektivno sprečeni.

Eto, odatle gorčina koju mnogi osećaju, sasvim nezavisno od "teoloških" rasprava o naravi i smislu lustracije. Ostaješ ogoljen i bez iluzija, a to uvek boli. To što si preživeo i što si relativno čitav naprosto znači da si imao sreće (možda i pameti, ko zna), a neko drugi eto nije, i to je to. U oba slučaja: ko vas jebe! Niko nizašta nije kriv, a to znači da je sve autentično, nepodnošljivo apsurdno od početka do kraja. Taj apsurd, znam – to je ono što te vređa. E pa, navikni se prijatelju, jer biće još gore, i globalno i lokalno.