U subotu je u Beogradu održano crkveno venčanje njegovog kraljevskog visočanstva princa Filipa Karađorđevića i njegove izabranice gospođice Danice Marinković. Televizija Prva je ovaj događaj prenosila uživo u specijalnoj emisiji koja je trajala više od dva sata. Ovo kraljevsko venčanje je privuklo veliku pažnju domaćih i svetskih medija, naročito emisija koje se bave šarolikim svetom evropske aristokratije i internacionalnog džet-seta. Na sreću, među zvanicama ispred Saborne crkve nije bilo ni preterano mnogo predstavnika vlasti, ali ni estradnih ličnosti. Zvaničnu vlast je simbolizovala Maja Gojković, dok je predstavnica estrade bila Suzana Mančić u bundi. Princ Filip, kao i njegova dva brata, živi u inostranstvu. On po redu nasleđivanja nije prvi, mada je komentator iz studija istoričar Čedomir Antić tvrdio da je Filip najprivrženiji Srbiji. Pošto je gospodin Antić član Krunskog saveta, jasno je da poštuje dinastičku tradiciju Karađorđevića, pa mi je zato jasan pokušaj da nama, gledaocima – naročito nama republikancima – objasni zašto je, osim u okvirima medijskog senzacionalizma, važan ovaj događaj. Argumenti se tiču afirmacije državnosti Srbije, negovanja tradicije, oživljavanja duha venčanja iz 1922, kada su se na istom mestu venčali kralj Aleksandar i kraljica Marija a naša dinastija postala deo komplikovane evropske vladarske rodbine. Po ocu Filip vuče nasleđe Vindzora i Romanovih, a Karađorđevići su pored Burbona jedina narodna dinastija u Evropi.

Ove analize "plave krvi" danas postaju apsurdne, jer suštinski dele ljude isključivo prema poreklu, dok se u praksi svode isključivo na veće ili manje privilegije.

Kuma na venčanju je bila prestolonaslednica Švedske, koja je postala zvezda tabloida pre nekoliko godina kada se protivno volji porodice udala za svog fitnes instruktora, pa su mnoge aristokrate bojkotovale venčanje, ali naši Karađorđevići su bili prisutni. Eto to je jedini detalj koji mi se dopao, jer unosi malu dozu subverzije u jedan srednjovekovni model poimanja društva i braka.

U prenosu na TV Prvoj voditeljke su treptale od uzbuđenja, jer se jednoj devojci u Beogradu ispunio san da postane princeza i uda se u venčanici Roksande Ilinčić. Bilo je znatiželjnih i ispred crkve, mada mi je misterija ko je organizovao i platio prevoz za te rojaliste. Biser prenosa je lapsus reporterke koja je objasnila kako ispred Saborne crkve gosti pričaju na "stranim jezicima, uglavnom britanskom i španskom". Pre službe i čina venčanja koji je obavio patrijarh Irinej, emitovan je i sentimentalni filmić o ljubavi mladenaca. Kao, upoznali se u jesen, pa su pričali telefonom, pa se krili od javnosti po Veneciji i tako, reč po reč, pogled po pogled, zavoleše se deca. Bez obzira na moju levičarsku orijentaciju, jedino što zaista slavi svako, pa i ovo venčanje, jeste ljubav dvoje ljudi, jer ih upravo ljubav istovremeno čini jedinstvenim i posebnim. U ljubavi su i kraljevi i prosjaci jednaki. Sve drugo je ili estrada ili politika.

Nisam mogao da se otmem utisku da i po ovom pitanju u Srbiji postoji medijska podeljenost. Pre samo nekoliko nedelja, konkurentska Televizija Pink je u istom popodnevnom vikend terminu emitovala dvosatnu emisiju gde smo prisustvovali porodičnom okupljanju kod Karića. Mada, koliko mi je poznato, za sada nemaju pretenzije na srpski presto, Karići su prikazali veoma sličan dinastički potencijal. Uz to su složniji, ponovo su na domaćem terenu, možda brkaju padeže, al’ bolje govore naški – a ne britanski. Emisija na Pinku se zvala "Premijera", a među novinarima i novinarkama su vladali isto strahopoštovanje i fascinacija luksuzom. Para kod Karića očigledno ne fali, dok su Karađorđevićima zamalo isključili struju zbog duga.

U pitanju je dakle nešto suštinski slično kod oba medijska porodična okupljanja. Naše društvo je u neprekidnoj potrazi za društvenom elitom, a ispostavlja se da imamo nekoliko isprepletanih elita. Politika i estrada su se spojili u jedan konglomerat, od hapšenja Miškovića je neuputno da se u javnosti pojavljujete kao tajkun (osim ako niste Bogoljub Karić), intelektualna elita je takođe u javnosti nevidljiva i ostaje samo taj žal za prošlim vremenima na koje se kači naša tanka i posvađana aristokratija. Zato je kraljevsko venčanje u Republici Srbiji potpuno u senci inauguracije predsednika, koji je vrhovni komandant, baš kao nekada kralj. Tada smo takođe videli pokušaj afirmisanja nove društvene elite koja će u našem društvu definisati nova merila vrednosti. Zato će mladi prinčevsko/kraljevski par verovatno učiniti isto ono što čine i drugi lepi, mladi i obrazovani parovi iz Srbije – zbrisaće u

inostranstvo.