Fudbal je zaista globalna metafora za sve životne situacije. Utoliko je paradoksalno što je FIFA pokušala da "depolitizuje" fudbal bizarnom proklamacijom. Politika je, naravno, bila veoma prisutna i na ovom Mundijalu, bilo tokom takmičenja, na samom terenu ili oko njega.

Srbija je u barem dva navrata bila tema političkih sporova. Tema su bili albanski orlovi tokom proslave golova švajcarske reprezentacije, ali i suđenje, jer jedino je sudija koji je sudio srpskoj reprezentaciji bilo najuren sa prvenstva.

Zbirno gledano – na terenu su politički kontekst imale utakmice u kojima su igrali Srbi, Hrvati i Albanci. Na celom svetu koji igra fudbal, samo ove tri nacije imaju potrebu da kroz fudbal prožive i ostvare svoje vekovne političke aspiracije i leče komplekse malih naroda. Za nas je Mundijal očigledno ista vrsta prilike za promociju kao, na primer, Evrosong. Tu možemo da dajemo podršku, kritikujemo, navijamo za komšije ili ih ignorišemo.

Sport je toliko važan deo nacionalne promocije, da je protekli sportski vikend uspeo da pomiri istorijske interese Srba i Hrvata. Ako su Hrvati igrali u finalu i pukli od Francuza, Nole je uspeo da osvoji Vimbldon, četvrti put i pokaže da je spreman za nove pobede. Vreme krize je iza njega i Nole danas pokazuje da je moguće posle dve godine ponovo biti na vrhu. Nole je podržao komšije u finalu, a Kolinda je uzvratila podrškom Novaku. Ova ljubazna razmena u momentu je zvučala kao glas zdravog razuma u medijima u Srbiji i Hrvatskoj. Međutim, finale je pokazalo da stari kompleksi ne odumiru lako. Hrvatska reprezentacija je na terenu bila u vrhunskoj formi, ali je zato proslava drugog mesta na svetu uz Tompsona i ustaški repertoar pokazala sasvim drugačije lice. Drugo mesto na svetu je volšebno postala pobeda nad Srbima, četničkom agresijom i JNA. Niđe veze!

Ipak, svetski hit je bio snimak sa hrvatskog pandana Trezoru, iz dokumentarca o vukovima na vrletnim obroncima Velebita iz 1990. gde vidite petogodišnjeg dečaka kako pred sobom tera stado koza. Beda nepojmljiva čak i za devedesete – u tom kršu Velebita koji ste mogli da vidite uživo samo ako ste planinar ili artiljerac na vojnoj vežbi. U tom kamenjaru, leti vrelom paklu bez vode, a zimi ledari uz buru, pucanje bukvi od leda i zavijanju čagljeva – taj petogodišnjak je Luka Modrić, najbolji fudbaler Mundijala. Televizija je toliko moćan medij da je uspela da sačuva i snimi čak i to dete na kraju sveta. Lekcija za buduću upotrebu jednako bogate riznice RTS-a.

Televizija je ipak profitirala, jer je cvrcnuta ili nadahnuta i proaktivna predsednica Hrvatske grlila i ljubila političare, igrače, trofej, ukratko svakog i sve što joj je bilo u dometu. Poput neke daleke rođake na slavi, koja te prvo pribije na grudi, pa onda poljubi kraj uva inceustuozno seksi uz milovanje vrata, e, to je teta Kolinda razvila do savršenstva! Potpuno je ukrala šou Rusima i Francuzima i preko noći postala hit na pretragama na Internetu. Ljudi širom sveta su guglujući Kolindu videli hrvatsku obalu, turističke destinacije i klopu, uključujući sarmu i čvarke. To se zove promocija!

Fudbal je bio tema i susreta Tramp–Putin u Finskoj. Amerikanac je pohvalio savršeno organizovano Svetsko prvenstvo u fudbalu, Putinu bi drago i dodao je loptu kolegi, ispucao je u publiku i gle čuda – dodao je Melaniji. Ona ne grli ko Kolinda, ali vata loptu za svaku pohvalu. Poruka uz koju je išlo ovo ispucavanje je opet simbolična – lopta je na vašem delu terena! Sada je red na Amerikance, koji baš ne gotive soker ko Evropljani, ali moraće da nauče.

Što se presedana tiče – ovo je prvi susret američkog i ruskog predsednika pre kojeg nije bilo konsultacija sa saveznicima iz NATO-a. Tramp prvi put govori samo u ime Amerike. Ta igra 1 na 1, bez svedoka, takođe je neobična i podseća na pucanje penala nakon regularnog dela. Za sada su razmenjene samo međusobne kurtoazne reči pohvale, ali razgovor ostaje misterija.

Novak Đoković je tokom finala u Vimbldonu, a možda i više tokom polufinala sa Nadalom, učinio nemoguće. Uspeo je da pomiri Kejt Midlton i Megan Markl na tribinama, jer su jetrve složno aplaudirale. Palo je pomirenje uz vrhunski tenis. Možda je Bakingemska palata tim povodom mogla da reaguje i da kraljica Elizabeta napismeno zahvali Novaku što potpomaže porodičnu harmoniju.

Najveći doprinos televizije Mundijalu je ipak famozni video sistem za kontrolu suđenja – VAR. Nikada nije dosuđeno toliko penala i promenjeno toliko sudijskih odluka. Tehnologija je potpuno objektivna, baš kao i "oko sokolovo" za suđenje u tenisu, koje je danas legitimno prihvaćeno.

Od ovog prvenstva je fudbal dobio objektivnog veštaka – ma kako tradicionalisti kukali da se "sudijska ne poriče"! U tenisu je tako u žargon ušao "čelendž", dok je fudbal posle spreja dobio još jednu novotariju – pokret sudije koji u vazduhu crta kvadrat, simbol ekrana. Taj ekran je dobio pravo glasa uz priznanje da je još jednom tehnologija nadmašila ljudsku procenu. Osim, naravno, u slučaju Srbije, gde je sudija odbio da svoju odluku kako nema penala nad Mitrovićem proveri VAR tehnologijom. Za nas će, očigledno, još neko vreme vredeti odokativne metode i u politici i u fudbalu.