U utornik izvečeri, u vreme nastanka ovog teksta, cela se naša izmučena nacija evo sjatila pred televizore u napetom iščekivanju Presude: šta kaže Dobro Polje kod Boljevca, jesmo li pametno izabrali, ili će Dobropoljci da nas koriguju? Mislim, šta ako oni odluče drugačije – hoće li građanin Tadić Boris i dalje biti legitimno i legalno izabrani predsednik, ili bi nam valjalo da biramo novog? Mi ostali smo, naime, birali đuture, pre devet dana, ne znajući šta će od toga na kraju da ispadne, a Dobropoljci biraju znajući šta smo izabrali, što čini da budu u ne maloj prednosti…

A šta bih ja radio da sam Dobropoljac? Ako bih sudio po sopstvenoj pameti i savesti, izašao bih na izbore, i učinio Zna Se Šta. No, ako bih sudio po prvih devet dana obnovljenog Tadićevog mandata, ostao bih kod kuće, kao u onoj prastaroj pesmici Parnog Valjka (znate ono "obuo sam papuće"…). Nezgodna stvar! Ali, pustimo to sada, biće vremena za te priče, pošto vidim da naš novo-stari predsednik neće gubiti vreme, nego će odmah punom forcom krenuti u otvoreno ponižavanje svojih glasača. Pa dobro, valjda nismo drugo ni zaslužili.

Na drugoj strani, sam taj zaumni dobropoljski čin može se tumačiti i kao otvoreno i cinično ponižavanje samog Tadića – i to od grupe spletkaroša i zamlata koje drže ovu zemlju u šaci – što me je ispočetka silno ljutilo, a sada vidim da za to nije bilo nikakve potrebe: i on je bezbeli zaslužio da mu Koštunica & co. rade ono što on radi nama. U tom smislu smo kvit, i tu svako dobija baš ono što zaslužuje. Možda čak i Koštunica: uz nas ovakve i uz Tadića onakvog, logično je da njemu ide tako lepo u životu, svakoj zdravoj pameti – ne samo političkoj – uprkos i nasuprot. Ili vi možda imate neko racionalnije objašnjenje tog paranormalnog fenomena?

Kako god bilo, evo slike Srbije devet dana nakon predsedničkih izbora: čovek sa znatno manje od deset odsto podrške ponovo je hipnotisao čoveka sa upravo overenih preko pedeset odsto podrške, a da za to, stičeš dojam, nije morao čak ni mnogo da se napregne – tek da sugestivno mrdne obrvama ili strugne ušima; u Dobrom Polju (pazi: DOBROM!) kod Boljevca (pazi: BOLJE!) odigrava se dadaistički performans u režiji ce–ce koalicije, a sve tobož zato što je neki Lazarević Ratomir, seljak-veseljak, onomad glasao sas ličnu kartu koja je istekla još 6. januara, što će reći da je njegov identitet pod ozbiljnom sumnjom, bre; "Obrazovci" i sličan ološ bahato i larmljivo ureduju širom Srbije, demonstrirajući na delu kako bi izgledao režim "nacionalnog spasa". Ima toga još, koliko voliš, jedno grđe od drugog. I sve to za ciglih devet dana?! Da nije vesti da je udova Ražnatović napustila zemlju nemajući poverenja u kvalitet grejanja u CZ-u, čovek ne bi imao ama baš ni za šta da se uhvati kao za slamku nade…

U redu, priznajem, bauljam po ovom tekstu, evo gde sam već polovinu istog utrošio, a sve nekako bez pravog fokusa; to znači ili da sam bez inspiracije – ako je to, lako ćemo, to prolazi kao grip – ili da je nevolja u tome što smo ponovo upali u nekakav depresivno-rastreseni antiklimaks, u nekakav novi, neslućeni stepen degeneracije i rasapa. Slika sveta nekako nam se rasula na parčiće, a i ti parčići… ne znaš koji ti se manje gleda. Reklo bi se da je Srbija ovih dana više koštuničarsko-radikalska nego Srbija pre Tadićeve pobede. Kako je to moguće? Na to bi trebalo da nam odgovori neko od Genija iz Krunske i sa Andrićevog venca. Srbija u onim danima pred treći februar bila je, naime, zemlja u kojoj si se mogao nečemu nadati, pa makar to bilo zdravom razumu i mučnom iskustvu uprkos. Srbija devet dana docnije izgleda kao mesto bez nade: i vlast i najveći deo opozicije složno i snažno proživljavaju Kolektivnu Halucinaciju na bazi kosovske psihodelične kiseline, pri tome još i sve opasnije histerišući na one koji ne bi da tripuju s njima; famozni "osvajač Evrope" do daljeg je zaboravio kako mu se ono zove matični kontinent, a nama je ostavio da mu verujemo na reč (ionako tek prošaputanu!) da će se prisetiti toga čim bude u prilici, a to će biti jednog dana, a možda i nešto ranije; ljudi na važnim mestima sasvim ozbiljno razmatraju opciju vanrednog stanja, što je sjajna maska za prikrivanje činjenice da smo već u vanrednom stanju, i to tako duboko da svaka fukara može da (nam) radi šta joj se hoće; i što je najlepše od svega, niko ne može da garantuje da sve ovo neće biti kamilica u poređenju s onim što bi moglo uslediti posle 17. februara, dana mogućeg samoproglašenja kosovske nezavisnosti.

Hajde da pokušamo da podvučemo crtu: Kosovo će ovog ili onog dana proglasiti nezavisnost, pola sveta će to priznati, pola neće (do daljnjeg), a Srbija će se ušančiti u svojoj upravo već psihotično iskreiranoj Virtuelnoj Realnosti, brutalno se sveteći – kad već ne može važnima i moćnima – onima koji su joj najbliži, recimo sopstvenim građanima koji em uočavaju razliku između stvarnosti i sumanutog sveta privida (zato što su, naime, normalni), em ne žele da žive u tuđoj bolesnoj fantaziji. A šta će Boris Tadić da radi u takvoj Srbiji, osim što će da samozadovoljno krcka svoj, u takvim okolnostima posve besmisleni mandatić? E, mislim, njemu će biti baš neprijatno… Halo, Predsedniče: nama je već neprijatno! I biće nam sve neprijatnije! Ako je ovo ono zbog čega si nas onomad iscimao, nisi morao da se trudiš! Ubuduće nemoj ni pokušavati.

Uf, zar je tako strašno? Nemam pojma, možda to samo trenutno tako izgleda, možda je ovo Loš Dan, možda predstojeći dani donose neki obrat koji sada ne nazirem. Možda će sveže overeni garant "evropske Srbije" ipak da ubode premiju za sve nas, ali krajnje je vreme da shvati da mora prvo da uplati tiket. Toliko za sada, nemojte štagod zameriti, trčim da vidim šta kaže Dobro Polje!