Da li bi Vojislav Koštunica više voleo da postane predsednik Srbije ili da izbori propadnu a da Đinđić bude za to kriv? Sudeći po tome kako je ušao u trku, kako ne trči, nego se samo žali i kako ne vidi Šešelja, nego samo Đinđića, reklo bi se da je tačnije ono drugo. Koštunica se ne sprema da pobedi, nego da dugo priča o nepravdi i smicalicama zlih sila koje su se udružile da bi ga omele.

Strategija koja je u njegovom štabu napravljena ima sve izglede da ga odvede do tog željenog neuspeha, jedino što će se možda pokazati da u tome nema baš mnogo nepravde, nego više njegove lične zasluge. Naime, na izborima su realno moguća samo dva ishoda: pobeda Koštunice ili neuspeh izbora, a uspeh zavisi pre svega od onih birača koji nemaju svog kandidata i koji bi mogli da glasaju za Koštunicu kao za manje zlo ili koji shvataju da je u opštem interesu da izbori ipak uspeju.

Te moguće birače Koštunica je obeshrabrio koliko je mogao. Obraćajući se Đinđiću, Demokratskoj stranci i ostalim neprijateljima, Koštunica je poručio da mu ne treba njihova pomoć i, ako je u tome bilo ikakve kalkulacije, ona je morala biti prilično prljava. Mogla je počivati jedino na proceni da ta strana, pošto nema za koga boljeg da glasa i pošto ne sme da prihvati odgovornost za neuspeh izbora, nema druge nego da podupre Koštunicu. Tako bi on dobio te glasove a da ih i ne traži, pa ne bi morao posle da bude zahvalan. Mogao bi da kaže da je sam pobedio.

Ako je bilo ovako kao što izgleda, Koštunica je pošao od pretpostavke da su i Đinđić i njegova stranka i njihovi birači praktično ucenjeni, to jest da je njima izbor predsednika potrebniji nego njemu. Kao da je Srbija više njihova nego njegova država i kao da će im on napraviti veliku uslugu time što će postati predsednik. Mogao je još računati i sa strahom od Šešelja, opet kao da svako drugi treba o tome da brine više od njega i njegove stranke.

Osim toga, ta računica je pogrešna pošto mnogi od onih koji se nalaze levo od Koštunice sigurno znaju da Šešelj ipak nema pravih šansi da pobedi na ovim izborima, pa mirno mogu da se odluče na bojkot. Između Koštunice i nikoga, mnogi će se odlučiti za ovo drugo. To znači da Nataša Mićić nikad nije bila tako blizu predsedničke kancelarije, a najmanje što se može reći jeste da to barem neće delovati zastrašujuće.

Da je Koštunica uopšte odlučio da se stvarno bavi politikom, da preuzima odgovornosti koje donosi vlast i da se vlada prema zakonima tog posla u uslovima demokratske političke utakmice, on bi najpre razumeo da je na ovim izborima on kandidat levice, ma koliko to neverovatno i neprijatno zvučalo i njemu i levici. Ovde ne mislim na nepostojeću levicu koja podržava Šešelja, nego na onu koja sebe obično i ne smatra levicom, nego pre centrom, liberalima, reformistima, ostatkom DOS-a i slično.

Dakle, kad bi želeo pobedu, Koštunica bi napravio jedan naklon na tu stranu, mahnuo bi tom delu gledališta, a ako bi to podrazumevalo da sedne s Đinđićem i vidi kako da dobije njegovu podršku, učinio bi i to. Ali, Koštunica izgleda ostaje dosledan svom idealu poraženog pravednika i time samo dokazuje da je malo zalutao na veliku političku scenu, gde nema mesta za takve uloge. A pošto Đinđić baš nikako nije mogao da pohvali nekoga ko njega odbacuje, čini mi se da Koštunici, kako sad stvari stoje, preti i neuspeh i odgovornost za to. Dakle, duplo golo, nekad omiljeni Miloševićev rezultat.

Pri tom Đinđić neće biti na većem gubitku nego vi i ja. Još jedan neuspeh u izboru predsednika ne mora nama da izgleda kao smak sveta, ali u ovoj stvari treba da na sebe pogledamo tuđim i to nenaklonjenim očima. Tek tako se vidi veličina naše zajedničke bruke. Izgledaćemo kao zemlja koja baš ništa ne ume da uradi sama, čak ni da glasa. Ako je to neka satisfakcija za Koštunicu, ispašće da je Đinđić slagao sve te razne strance koje je ubeđivao da je sve u redu, da samo dođu, da ulože pare, da nas prime u neka društva, da nas gledaju kao sebi ravne.

Naravno, ne sumnjam da Đinđić ne gori od želje da Koštunicu vidi kao predsednika i da od njega možda traži premijerski mandat. Ali, on ima pobedničke reflekse i ne radi ništa na sopstvenu štetu. Pre će pustiti da i protivnik nešto dobije, nego da zajedno izgube. Sve u svemu, u ovoj epizodi Koštunica je negativniji lik, utoliko očiglednije što pristaje da i sam loše prođe, samo da bi nekako prekinuo i poremetio Đinđićevu igru.

A sve to, taj mogući novi izborni neuspeh, dolazi posle nekoliko krupnih afera, kao kruna crne serije koja preti da Srbiju vrati na početak. Tačnije, ispašće da je sav elan pokrenut 5. oktobra već potrošen, da u zemlji više nema snage i volje, a u svetu nestaje bilo kakve blagonaklonosti. Treba samo pogledati izveštaj Međunarodne krizne grupe o odgovornosti za ilegalne poslove s Irakom da bi se shvatilo da niko ovde nema neki neograničen kredit.

Ta Grupa jeste pomalo opskurna, umela je da totalno promaši u prognozama i da se istakne neuravnoteženim ocenama, ali sve to ne znači da nema uticaja na važne kancelarije. Naprotiv. Kad oni tvrde da su o tim poslovima bili obavešteni gotovo svi najviši funkcioneri, kad očito ne mare za političke naklonosti, kad, dakle, pominju i Koštunicu i Đinđića, krajnje je vreme da se ovi zabrinu. Em sami seku granu na kojoj sede, em im neko drugi seče celo stablo.