Televizija je po svojoj prirodi medij pojačane dramatike. U Srbiji tome treba dodati specifičnu vrstu tabloidnog senzacionalizma, koji obilato koriste komercijalne televizije. Međutim, problem nastaje kada se u tom ključu građanima obraćaju državni zvaničnici u potrebi da naglase svoj značaj, ili da dodaju težinu svojim rečima. Evo nekoliko primera te medijske argumentacije, kada se poruka sa malih ekrana nabudži poput silikonskih usana ili grudi starleta u rijaliti programima.

Misija Nikšić. Tokom vikenda, a pod tim podrazumevam subotu i nedelju, jutarnji programi komercijalnih vladinih propagandista na Pinku i Hepiju, a donekle i na TV Prvoj, u potpunosti su bili posvećeni lokalnim izborima u Nikšiću. Satima su pred kamerama i egzaltiranim voditeljima defilovali kojekakvi analitičari, poznavaoci prilika u Nikšiću, prijatelji kuće, Crnogorci koji žive i rade u Beogradu, ali i pojedini predstavnici vladajuće stranke u Srbiji. Ovi izbori su proglašeni istorijskim, uključeni su predstavnici Demokratskog fronta, pozvani su birači da glasaju i obore Mila u njegovoj partijskoj tvrđavi, u rodnom mestu. Proradila je epika, a najavljena je pobeda "prosrpskih" stranaka.

Rezultat je bio poraz DPS-a, jer će opozicione stranke u koaliciji preuzeti vlast u Nikšiću. Ipak, kao da su mediji iz Srbije učinili medveđu uslugu Demokratskom frontu, jer su birači u odnosu na parlamentarne izbore češće glasali za demokrate. Izlaznost je bila rekordna, a građani su pokazali ozbiljan stepen zrelosti, procenjujući da jednog večitog gospodara (Mila), možda nije pametno preko noći zameniti drugim gospodarom – Vučićem. Međutim, ton u emisijama Sarape, Jovane Jeremić i njihovih gostiju potpuno je, uz nesebičnu podršku tabloida, upravo dao argumente Milu Đukanoviću da optužuje Srbiju da se meša u unutrašnje odnose u Crnoj Gori. Ne busajte se u grudi junačke, Nikšićani su, hvala bogu i bez Pinka i bez Hepija, smenili Mila, pa im ne treba soliti pamet.

Drugi primer precenjivanja sopstvenog značaja dao je ministar Vulin. On trenutno želi da pokaže kako policija savršeno radi, posle ozbiljnih afera sa prisluškivanjem Predsednika, ubica maskiranih u navijače, Kokezine paralelne carine i ko zna kakvih još afera koje se mogu pripisati aktuelnoj vlasti. Zato je slučaj iz Lebana, kada je osamdesetogodišnji penzionisani policajac upucao komšiju provalnika, dobio nacionalni značaj. Deda i njegova nepokretna supruga su se verovatno sledili kada im je u kuću upao maskirani komšija sa sekirom u rukama i tražio novac. Deda, inače odlikovani policajac, snašao se, izvadio iz čarape utoku i ranio provalnika. Pušten je da se brani sa slobode, paradoksalno, zabranjeno mu je da napušta zemlju (??) i sledi mu suđenje gde treba da dokaže da je u pitanju bila nužna odbrana.

Tu stupa na medijsku scenu ministar Vulin, koji ekspresno smatra da treba preispitati i menjati zakonske odredbe vezane za granice nužne odbrane. To su preneli svi mediji i pokrenuta je diskusija na ovu temu, uz navođenje još nekoliko primera iz sudske prakse. Paradoksalno, ama baš svi stručni sagovornici svih televizija, advokati, tužioci i sudije, slažu se u oceni da imamo dobar zakon, ali da problem nastaje kod sudija zbog nedostatka "profesionalne kuraži". Sudije, navodno, nerado oslobađaju okrivljene po institute nužne odbrane, jer se na takve presude ne gleda blagonaklono u javnosti. Mislim da je blago rečeno čudno da ministar policije, opet, ako sam ga dobro razumeo, sugeriše da treba liberalizovati nužnu odbranu. U zemlji sa ovoliko legalnog i ko zna koliko nelegalnog oružja, opasno je prepustiti građanima da kao u Americi brane svoj posed i bezbednost. Imamo zakone, dragi ministre, samo treba okuražiti pravosudne organe da rade svoj posao bez uplitanja politike. Ono što je za mene bilo mnogo strašnije, jesu uslovi u kojima u Lebanu žive taj deda i njegova nepokretna supruga, a čovek je odlikovani policajac. Ako su njemu upali u kuću da ih pokradu, u kakvoj li bedi žive oni koji pljačkaju. Možda je pitanje nužne odbrane delom i pitanje sirotinje.

Na kraju vrhunsko preterivanje. Sve počinje od reči, a ta reč je – zatvaranje! Nedeljama se pred svaku sednicu Kriznog štaba u medijima papagajski ponavlja lokdaun ili zatvaranje, a u tome posebno prednjači politički deo štaba. Goran Vesić o "zatvaranju" govori kao o potpunoj paralizi ekonomije, o "životu koji staje", o nadljudskim naporima i žrtvama ugostitelja. Ispostavilo se da to "zatvaranje" nije ni nalik onom koje smo imali prošlog proleća za Uskrs, kada smo imali policijski čas, 200 metara oko stana sa kučetom, i vampirske šoping termine za starije građane. Te strašne mere, taj Korona logor, to zamrzavanje atoma – svodi se na petodnevno zatvaranje tržnih centara i kafana! Predsednica Vlade je sa grčom na licu saopštila narodu tu strašnu vest, najavljujući dodatne razgovore sa muzičarima, fotografima i ugostiteljima u nameri da im se pomogne. Samo pola sata kasnije, u emisiji Srbija danas, video sam anketu iz različitih gradova u Srbiji gde su apsolutno svi anketirani bez pogovora prihvatili mere i sugerisali da one moraju trajati duže, jer tako traže lekari.

Najvećem broju građana Srbije za normalan život i nije potrebno mnogo više od prodavnice, apoteke, benzinske pumpe i javnih institucija. Bez šopinga i restorana se odavno može, a za pozorišta i bioskope odavno niko ne pita. Preživeće ovaj narod ovih paklenih pet dana!