Rusija i Evropa: Zašto ljudi vole Putina?

Ovde i za nekoliko dana iz pamćenja izblede i krupniji događaji, život prosto nametne druge teme, i teško će biti sadašnje evropsko podvižništvo, ako je uopšte o tome reč, pretvoriti u opipljiv glasački kapital.

Još gore će biti ako nas svaki dan na to podvižništvo podsećaju. A kako je bilo krenulo – uz udarnički rad medija koji su zaboravili trezvenu ocenu Borisa Tadića, predsednika Srbije i Demokratske stranke (DS), da potvrda kandidature za Evropsku uniju (EU) nije od epohalnog značaja – ogadiće narodu i ovo evropsko predvorje.

Bitka za glasove vodiće se po blatnjavim sokacima, seoskim krčmama, u halama napuštenih fabrika, bolnicama u kojima promaja duva kroz prozore, a malter opada s tavanica i zidova, u zadimljenim bivšim domovima kulture, mesnim zajednicama s pećima na lož ulje, od kuće do kuće, a posebno u onim domovima u kojima žive gubitnici tranzicije i kojima briselska bleštava svetla izgledaju pre kao neka zajebancija upriličena za televiziju, nego nešto što se njih tiče.

Tom svetu bliži je Putin od Van Rompeja, ako se tako piše, bez obzira na rezultate anketa u kojima Evropa i ne stoji toliko loše u očima naroda kome sada markice za zdravstveno osiguranje daju na samo tri meseca, a nekima od tih "tromesečnih" tek ako imaju snage da štrajkom i protestom to izbore.

Sviđa se ovdašnjem svetu Putinovo zaklinjanje da će Rusija biti opet velika, pametna i moćna, a nešto tako bi trebalo i Srbima, ali to niko ne nudi – to su tekovine demokratizacije koja je ubila jeftini populizam i marginalizovala stranke i pokrete koji su na toj temi dvadeset godina zamajavali ovaj narod – ali da se takav pojavi, i da bude uverljiv, makar deklarativno, pobedio bi na izborima bez obzira na to što ću odmah da se složim s vama – taj mora da je veliki lažov!

Mi smo prosto došli do toga da niko ne veruje da će Srbija snažno da iskorači pa to niko i ne obećava. Nisko su postavljeni ciljevi srpske politike, a narodna očekivanja su još niža. U takvoj atmosferi izlazi narod na izbore, koji će, po svemu sudeći, biti nerešeni i dokazaće se još jednom teza da države ne napreduju kroz političke promene, već kroz promene po dubini društva: novom socijalnom stratifikovanju i novim kulturnim modelima. Naravno, na izborima će neko da pobedi, ovako ili onako, ali će stanje u društvu ostati nerešeno: jedni japijevci biće zamenjeni novim. Svuda političara, nigde ideje.

Poslovi: Italijanski auto, slike naše

Dobro, članstvo u EU jeste velika ideja koja podrazumeva novu socijalnu sliku Srbije i novu kulturnu matricu. Ali, pošteno je reći da mi Evropi, ovakvi kakvi smo, nismo potrebni, tim pre što će se kriterijumi za punopravno članstvo pooštravati u skladu s dubinom krize koja trese "staru damu". Ili, po nas još gore, kriterijumi će biti spuštani u skladu s tom istom krizom, pa se "ni konjima neće brojati zubi".

Za nas bi, dakle, još najgore bilo neko instant pridruživanje, diktirano političkim marifetlucima evrobirokratije koja može razloge sopstvenog opstanka potražiti i u prodoru na Zapadni Balkan, omasovljenju kroz koncentrične krugove moći i uticaja, i tek bi nas to ostavilo u periferijskom dvorištu koje je, po pravilu loših alegorija, zaraslo u korov, a taraba je iskrivljena.

Ovde je pitanje samo jedno: šta mi možemo uraditi sami za sebe? Možemo, recimo, da pravimo automobile. Istina, firma je 67 odsto u vlasništvu Fijata, dizajnerska i tehnološka rešenja su italijanska, ali ni Boris Tadić ni Mlađan Dinkić, lider Ujedinjenih regiona Srbije, u odvojenim posetama Salonu automobila u Ženevi, gde je novo vozilo "500L" premijerno prikazano, ne greše kad jedinstveno kažu da je to poduhvat za srpsku industriju. Mada bi se oko zasluga teško sporazumeli.

Samo zluradi preračunavaju koliko smo platili da bi se Fijat odlučio baš za Kragujevac. To jeste šansa, ako proizvodnja krene u punom obimu. Sistem kooperanata obezbedio bi pristojnu zaposlenost, poreski prihodi bi bili dobri, izvozna aktiva bi bila veća nego u slučaju US Stila i to bi, rečju, bio jedan evropski impuls, možda i inicijalna kapisla za nove poslove visokog nivoa prerade i prihoda.

To nas, u svakom smislu, više približava Evropi nego kačenje zastava po banderama, kao što je nesporno da su i Tadić i Dinkić videli šansu da ženevsku promociju iskoriste za izbornu kampanju.

Samo što se Tadić još i preigrao pa pomenuo "Jugo – Ameriku", odnosno posao s izvozom "jugića" u SAD, koji je toliko neslavno propao da je bilo neumesno pominjati ga ovom prilikom baš zato što Italijani planiraju značajan izvoz novog "kragujevačkog čeda" na tržište gde su već preuzimanjem "Krajslera" napravili odličan posao.

Domaći mediji koji nisu štedeli na specijalnim izveštačima s ovog skupa pominju i nekakvu "nacionalnu klasu", po navici da vesti natežu do granice pucanja, pokušavajući da to prikažu kao srpski prodor u svet visoke tehnologije i moderne industrije, ali čini mi se da bi efekat mogao biti obrnut.

Kao što je okolnost da je vest o procvetalim visibabama, kao znaku proleća, objavljena u istom danu kada i vest o prihvatanju kandidature za EU, jedan od posmatrača domaće scene, nalakćen na sto u beogradskom "Kaleniću", prokomentarisao: "Ovi opet spinuju!"

Očekivanja: Izbori, pa da polegamo

Predsednik Pokrajinskog odbora DS-a u Vojvodini i član Predsedništva DS-a Dušan Elezović najavio je mogućnost da i predsednički izbori budu održani na proleće. Sve u jednom paketu: republički, lokalni, pokrajinski, predsednički… Pa, da posle polegamo.

Elezović je pustio probni balon, spinovao javnost, nešto kao s visibabama, a posle je napola demantovao sopstvenu izjavu, u trenutku kad je Boris Tadić, umoran od briselske borbe za kandidaturu, rekao kako o izborima nema vremena da misli. U tom trenutku već je za taj isti dan bila zakazana sednica Izbornog štaba DS-a. Ima ko o tome da misli i kad predsednik nije u kondiciji.

O toj temi pišemo opširno u ovom broju "Vremena" na stranicama koje slede. Rasplet ćemo brzo saznati.