Prošle nedelje riječki nadbiskup Mate Uzinić je  poslao interni dopis – koji je vrlo brzo završio u vasceloj hrvatskoj štampi – u kojem je obavestio javno-pravne osobe Riječke nadbiskupije da je prestao da koristi biskupski grb te da u crkvenim prostorijama ne stavljaju više njegov portret ili sliku – u službenim prostorijama dovoljno je da stoji krst, slika Device Marije i sveca zaštitnika te portret ili slika pape – kao i da u međusobnoj komunikaciji više neće koristiti počasne nazive kao što su "velečasni“, "don“, "monsinjor“, niti da njega treba ubuduće da oslovljavaju s "preuzvišeni“.

Kao razlog je naveo želju da se pojednostavljivanjem službene unutarcrkvene korespondencije, koju je važno uskladiti s potrebama današnjeg vremena,  sledi duh Jevanđelske jednostavnosti.

O migrantima i ratnim zločinima

Nadbiskup Mate Uzinić je čest trn u oko hrvatske javnosti, a što ta javnost više skreće udesno, to ih više žuljaju njegovo delovanje i poruke. Tako je, recimo, za vreme migrantske krize govorio da se ne smemo ponašati kao da nas se ona ne tiče, a u vreme njenog vrhunca svoj stav je, između ostalog, sažeo u rečenici: "Ne sme se postavljati pitanje treba li primiti izbeglice, nego treba postavljati pitanje samo kako ih primiti“.

A govoreći o odnosima u regionu pre nekoliko godina je izjavio: "Nažalost, zločini su se dogodili sa svake strane. Mene posebno kao člana hrvatskog naroda najviše pogađaju oni zločini koje su počinili članovi hrvatskog naroda. Jer, uvek je bolje biti žrtva nego li zločinac. Bez obzira što u ovom svetu može to izgledati drukčije. Dakle, trebamo svi pokušati malo više videti žrtve drugih i svoje zločine. Ja mislim da bi to onda bio put prema istinskom miru i pomirenju. Ne poričući svoje žrtve, ali prepoznajući tuđe žrtve. Kao što je bilo zločina sa svake strane, tako je bilo i žrtava sa svake strane. Ko je imao više, ko manje, na kraju to nije važno, jer svaka žrtva je neizmerno velika“.

Jezik crkve

Kada je reč o njegovom poslednjem gestu, on bi mogao da otvori i zanimljivo pitanje jezika koji crkveni velikodostojnici koriste.

Između ostalog, dva su aspekta bitna – jedan je što mnogi izrazi zvuče u najmanju ruku arhaično, savremenom svetu daleko, a često i nerazumljivo.

Primera radi, nekom prilikom me je pozvao kolega novinar sa pitanjem šta je jedan crkveni velikodostojnik svojim saopštenjem želeo da kaže. Počela sam da pričam o kontekstu, o nijansama, misleći na ono – šta zaista stoji iza izrečenog. Naglo me je prekinuo: "Ne, ne, nego možete li da mi objasnite šta stvarno znače te reči?“. Nije njemu bilo potrebno tumačenje već bukvalni prevod.

Drugi aspekt tiče se korišćenja titula i uopšte forme koja (kao da) odslikava nekakvu drugačiju realnost. Ima nekoliko godina kada se jedan ovdašnji sveštenik upitao kako sa javnošću komuniciraju poruke ljudi koji o sebi govore u množini i potpisuju se "božanstvenim" rukama sedeći na "najsvetijim" tronovima?

I ne radi se o korišćenju termina koji, da bismo ih razumeli, traže odgovarajuće obrazovanje, već o jeziku koji odražava i stvara jaz između društva i Crkve, vernika i njihovih vođa.

Srećom, sve je više onih u crkvenoj jerarhiji, na visokim pozicijama, koji shvataju da ako hoćeš da neko tvoj glas čuje, treba da pokažeš autentičnu spremnost da i ti čuješ njega. I da ako hoćeš da uđeš u dijalog sa svetom, onda bi valjalo da pokažeš da, ne odričući se sebe, želiš da budeš deo tog sveta.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com