Pre tačno 80 godina, 9. juna 1945, naredbom maršala Žukova uvedena je vojna administracija za deo poražene Nemačke koji je na osnovu dogovora pobedničkih saveznika pripao SSSR. Oslobođen iz logora, ja sam se u to vreme obreo u Magdeburgu koji je bio pod sovjetskom upravom, ali nisam znao za tu odluku. Hteo sam samo da što pre stignem kući da vidim da li je neko od mojih ostao živ, ali sam stigao tek tri meseca kasnije.

Daleko više od mene znala su dvojica mladića koja će postati moji prijatelji, a koji su na uticajnim mestima učestvovali u sovjetskom oslobodilačkom poduhvatu u Nemačkoj – Volfgang Leonhard zvani Volođa i Konrad Volf zvani Koni. Iako su znali za užase staljinističkog terora mislili su, nadali su se, verovali da će posle velike pobede sve doći na svoje mesto, sve biti dobro, da će svi ljudi biti bezbedni i srećni. Pokazalo se da su to bile naivne iluzije.

Pročitajte još Revolucija otpušta svoju decu

Volfgang Leonhard imao je tada 24 godine. Kao dete komunistčkih roditelja od 1935. bio je išao u školu u Sovjetskom Savezu, od 1942. studirao u "Međunarodnoj Lenjinovoj školi“ u mestu Kušnarenkovo u Baškiriji, tada republici unutar Sovjetskog Saveza. Ta škola sa lepim, neutralnim imenom zapravo je bio tajni univerzitet za obuku vrhunskih obaveštajaca i tu se sreo sa svojim starim prijateljem Markusom Volfom. U školi su dobijali pseudonime, morali su da se prave da se ne poznaju. Istu školu pohađali su i Titov sin Žarko i ćerka velike španske revolucionarke Dolores Ibaruri zvane La Pasionarija.

Konrad Volf je postao je filmski reditelj, a njegov stariji brat Markus šef istočnonemačke Obaveštjne službe. Nazivali su ga najboljim špijunom druge polovine XX. veka.

Ukratko, sudbinu dvojice mojih prijatelja, baš onih koji su mi pričali o sovjetskoj vojnoj upravi u istočnom delu Nemačke, povezuje špijunska škola u Baškiriji.

Korčulanska letnja škola

Volođa, Volfgang Leonhard, itekako je znao šta je staljinizam. Njegova majka je pod lažnom optužbom već 1936. bila uhapšena i 12 godina provela u logoru Vorkuta u Sibiru. Sin je morao da je se odrekne.

Godine 1945. bio je član takozvane "Grupe Ulbriht“  koju su činila desetorica nemačkih komunista koji su specijalnim avionom odmah po oslobođenju Nemačke prebačeni u Berlin da pod kontrolom ruske vojske i obaveštajaca izgrade socijalizam. Volođina iluzija o komunizmu kao usrećitelju proletera svih zemalja nije bila dugog veka. Kao direktor visoke političke škole NDR – Nemačke Demokratske Republike – imao je pristup svetskim medijima, znao je šta se događa, shvatio da od ostvarivanja njegovih ideala pod Staljinom nema ništa. Povezao se sa jugoslovenskom vojnom misijom i na gotovo filmski način prebegao u Beograd. Tada smo se upoznali i drugovali celog života.

Pročitajte još Iz istočne Nemačke s ljubavlju

Preselio se u Nemačku, postao profesor na univerzitetu Jejl u SAD gde je predavao o "istoriji i delovanju komunističkog pokreta“. Rado je dolazio u Jugoslaviju, učestvovao u Korčulanskoj letnjoj školi koja će postati sastajalište slavnih levih naučnika, filozofa i publicista, jedan od centara širenja "evrokomunizma“, sprovođenja ideja Marksa i Engelsa van uticaja staljinističke Moskve. Optimizam posetioca te letnje škole se, takođe, pokazao naivnim, Titova vlast ju je zabranile.

Daleko je socijalizam

Jedan od prvih filmova Konrada Volfa "Imao sam 19 godina“ je autobiografskog karaktera. Njegov junak kao potporučnik propagandnog odeljenja Crvene armije učestvuje u završnim borbama u Nemačkoj, iznenada ga postavljaju za gradonačelnika grada Bernau. U filmu se oprezno kritikuje nepripremljenost sovjetske vojne komande koja ne uspeva da spreči vojnike da siluju i pljačkaju, pominje kako oslobođeni logoraši iz osvete ubijaju nemačke civile. Mene je po intonaciji podsećao na prvi roman Dobrice Ćosića "Daleko je sunce“.

Pročitajte još Kraj Drugog svetskog rata: Moj Dan pobede nije bio 9. maj

U  filmu "Goja“, koji se većim delom snimao u Dubrovniku, veliki španski slikar je strašno razočaran u inkviziciju, mučenje i pogubljenje ljudi koji nisu po volji Crkve jer ne pokazuju iskrenu veru. Spasava ga lično veliki inkvizitor koji mu objašnjava da u interesu lepe budućnosti sada mora da se postupa surovo. Aluzija je jasna. Vrh istočnonemačke Komunističke partije, koja se sad zvala Jedinstvena socijalistička partija Nemačke, skraćeno SED, verovatno je tako ubeđivala Konija da se smiri.

Sa njim sam bio veoma blizak. Tvrdio je da fizički ličim na velikog sovjetskog reditelja Sergeja Ajzenštajna, da želi da snimi film o njemu, a ja da igram glavnu ulogu. Ne znam da li bi se ta zamisao ostvarila da ga rak usred naše korespondencije nije odneo sa ovog sveta marta 1982. u 56. godini života.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com