Nikako da se oslobodimo nekih loših navika. U Srbiji se još održava nevesela tradicija da se među ministrima i predsednicima nalaze neki bivši ili budući robijaši. Kao što su mnogi usponi vrtoglavi i prekoredni, tako su i padovi nagli i totalni, ponekad smrtonosni. To je svakako deo revolucionarnog nasleđa: tako su osvajali vlast komunisti, tako se do vrha uspeo i pao Milošević, a evo i sad poneko iz nove ekipe. U tom smislu Srbija još nije normalna država.

Političko ubistvo samo je ekstremni oblik tih demokratskih prečica. Krivični postupci istrage, hapšenja i robije za ljude iz političke elite velika su retkost u stabilnim demokratijama. I kad neko zasluži tako nešto, kad nekoga baš uhvate na delu, obično se ide samo na ostavke ili smenjivanja, a policija i sudovi drže se po strani. Elita se po pravilu drži solidarno, zataškava skandale i pažljivo izbegava da pred pukom bruka svoje članove pošto to može da probudi prevratničke ideje.

Dakle, da bi Srbija ušla u društvo najboljih, njena elita mora da razvije sposobnost licemerne samoodbrane. To znači da politički život ne bi smeo baš suviše da liči na krvnu osvetu, jer takvih običaja u Evropi više nema. Trenutno, u takvom ponašanju prednjači Mlađan Dinkić, ali i držanje duge strane zanimljivo je i simptomatično. Mislim na to kako je gospođa ministarka saobraćaja, na primer, ponosno podigla glavu i odbila ponudu da podnese ostavku ili kako Janjušević pokušava da nas ubedi da je za to što nije platio porez kriv ministar Đelić. Ili kako ministar Mihajlović dokazuje da on nije tako glup da bi ga Dinkić lako uhvatio u krađi.

Još je najbolji onaj Kolesar koji se sad boji da mu ne gine robija. Taj je, valjda, nešto shvatio, to jest barem zna da nije u prilici ni da se vadi, ni da poriče krivicu, ni da optužuje druge. Ostali slede svetli primer Miloševićevog držanja u Hagu. Ali, priznajmo, sve i kad bi krenuli da se izvinjavaju, kaju i mole za oproštaj ne bismo im verovali. Za sve ove godine, jedini slučaj nečega što je meni ličilo na iskreno kajanje bilo je ono što je pokazala Biljana Plavšić u Hagu. Svi ostali su pravi političari.

Dakle, to što se narod učvršćuje u uverenju da su svi ljudi na vlasti potencijalni robijaši i da je nedostatak dokaza jedina razlika između onih na vrhu i onih na dnu, između kabineta i kazamata, to naravno spada u političku patologiju. (Mada, opet, neko će reći da je stvarno svejedno da li između vas i života stoje telesni ili zatvorski čuvari, ali to je druga tema.) Ako pogledate ljude koji danas sede u vrhu vlasti u Srbiji, moraćete priznati da mnogi od njih deluju čestito, ali ljudi će svejedno reći da je vlast u celini pokvarena i korumpirana, a pri tom neće reći da se nadaju nečemu boljem od opozicije.

Kako je došlo do ovoga, to jest da li je moglo bolje i šta sve ovde ne valja?

Pre svega, ne valja kad Vlada ima preslabu podršku, pa je podložna ucenama i prinuđena da manipuliše parlamentom. Za to su krivi i DOS i DSS. Dodatna nevolja je što je G17 plus nastao posle izbora pa nije zastupljen u parlamentu, deluje izvan sistema, muči se da održi rejting i otud tolika lakoća u proizvođenju afera. Za to su donekle krivi sami Labus, Dinkić i ostali iz te ambiciozne stranke. Ali, oni naravno nisu izmislili Janjuševića i Kolesara.

Svako je, dakle, pomalo doprineo stvaranju suviše napete, prevratničke atmosfere. Vlada je predugo odbijala vanredne izbore, a opozicija je postala suviše nestrpljiva i destruktivna, pa su se na kraju svi njeni glasovi slili u jedan. Tako je u skupštini ispalo da je pravi vođa cele srpske opozicije Gordana Pop-Lazić. Na obe strane počinju da se ističu najgori, što jasno pokazuje da tu nešto nije u redu.

Osim toga je i sindikat (ili šta god bilo ono što je demonstriralo pred Skupštinom) namirisao slabost vlasti i krenuo da "probija kordon" – što je još jedan od metoda borbe koji je morao biti prevaziđen. Čini mi se da je u onome što je nazvano policijskom brutalnošću većina Beograđana ovog puta bila na strani policije. Nisu nešto priskočili u pomoć demonstrantima. Ali, sve je to ipak ostavilo loš utisak.

Pošto je tim povodom bilo mnogo priče o demokratiji, podsećam da u demokratiji policija ne trpi nikakve napade nikakvih demonstranata protiv bilo čega. U Americi policajci postave laku ogradu na liniji koju sami odrede, a demonstranti tu staju i gotovo nikad i ne pokušavaju da dođu u bilo kakav kontakt sa silama reda kojih obično ima više, osim što su oklopljeni. Ni u Evropi se već jako dugo niko ne bavi tom vrstom čačkanja mečke. Dakle, ono što se ovde radilo u Miloševićevo vreme, sada treba zaboraviti. Ili mislite da, pravde radi, revolucije i kontrarevolucije treba da se nastave u nedogled?

A o predsedničkim izborima radije ne bih rekao ništa, da ne baksuziram, ali bojim se da je i onako svejedno. Ne sećam se nekih izbora koji su se primakli tako neprimetno kao ovi. Da li su se to mediji zabavili nekim drugim stvarima, ili kandidati nisu imali para za kampanju, ili su lepo vaspitani pa govore tiho i nenametljivo, tek nekako sve liči da ćemo opet ostati bez predsednika. Kao da je narod nekako postao ravnodušan i izgubio apetit za vlast, od kada ona više nije onako jaka, opasna i daleka.

Ljudi valjda kažu sebi "što da glasam za Mićunovića kad niko nije protiv njega?"