Iza protokolarnih, pijetetskih čestitki za oko četvrt veka postojanja "Vremena", ide glavno pitanje: a gde pravite žurku? Nigde, kažem ja.

Umesto modne piste pompeznog mnjenja napravili smo već sedam tribina širom Srbije, a do kraja godine u kojoj slavimo 25 godina od izlaženja prvog broja "Vremena", organizovaćemo još barem pet.

Bolje je, mislimo, da nas nekoliko hiljada ljudi sluša uživo, nego da hiljadu ljudi pije na naš račun, a posle još da nas ogovara koja stanija je došla, a koji vučić je bio zauzet.

Meni je teško da bez emocija pišem o temi četvrt veka "Vremena". Produktivniji deo života, zrele godine karijere, porodičnog života, svake privatnosti i svakog javnog stava, podredio sam postojanju ovog nedeljnika.

Ja sam najgori svedok njegove istorije i potpuno sam nemoćan da sumiram njegove zablude, vrhunska dostignuća, proseke, skokove i padove tiraža, i ni ovog majušnog teksta ne bi bilo da mi nisu rekli da se to od mene očekuje.

Ako od mene nema boljih svedoka, onda je čitav posao bio uzaludan.