Novi Sad je prošao kao skuvana žaba: uskočio je u hladnu naprednjačko-radikalsko-nacionalističku vodu čija je temperatura postepeno i neprimetno rasla, sve do tačke ključanja. Od pitomog grada, koji se dičio kulturom koja je, bar u urbanim kvartovima i međ’ mladim svetom, podrazumevala nekakav alternativni pristup i društveni angažman, pretvorio se u tipičnu balkansku predimenzioniranu kasabu, čijim centralnim ulicama dreče "cajke“ i primitivni "trep“, i tu ništa ne pomažu lepe zgrade i crkve izgrađene u doba austrougarsko.

Nekada je Laze Telečkog ulica bila džada kojom su se Novosađani dičili izvodeći u tamošnje klubove goste iz inostranstva, a sada njome ordiniraju utegnute cice sa "usnama k’o zgaženim trešnjama“, koje vas pozivaju da uđete u nekakav klub u kojem sede nabildovani mladići, uvek spremni da se pobiju. Ulicu "normalni ljudi“, politički nekorektno, nazivaju "Pojas Laze“.

Alternativna zabuna

Nekakvo pozerstvo tog mitskog, "novosadizma“ zadržano je u okviru Evropske prestonice kulture, oko koje se okupio raznorazan mutan svet koji je pristao da folira alternativu kako bi dobio koji dinarčić za to, ali samo pod uslovom da bude ćutljiv, da mu se slučajno ne omakne da se kritički osvrne na beskrajno bahatu i neprikriveno kriminalnu gradsku vlast, koja poput zlog Terminatora uništava sve što se nađe pred njima.

Zabunu u urbanom sloju stanovništva unela je i Liga socijaldemokrata Vojvodine sa svojom menažerijom koja je godinama u vlasti sa naprednjacima i drugim desničarima, a istovremeno se kao zalaže za građanske i antifašističke vrednosti. Svojim delovanjem, koje je u glavnom gradu odavno simbol licemerja, uspela je čak u određenoj meri da dezavuiše antifašizam, a velika je trka u tome ko je više razorio ideju Vojvodine: ova stranka koja je preuzela monopol nad njom ili centralisti i nacionalisti. Na ovom se, međutim, spaljenom polju pojavljuju neki novi zasadi, neki novi mladi, iskreni ljudi – pa eto i neke dobre vesti.

Vlast protiv različitosti

E sada, hajde da budemo precizni, da neko ne pomisli da propagiramo nekakav kultur-rasizam. Svako, je li, ima pravo da zadovoljava svoje kulturne potrebe, kakve god da su. Gradovi se po definiciji neprestano menjaju, nekada na bolje, nekada na gore. Treba, međutim, imati u vidu da su potrebe i ponude međuzavisni: ako imate ponudu raznoraznih kulturnih sadržaja, bez diskriminacije, vremenom će se za njima rađati i potreba.

Problem dominantne "naprednjačke“ – nazovimo tako ovaj ubistveni hibrid – kulture je da ona ne podnosi različitost već ima za cilj da sve uniformiše i stavi pod jednu zastavu, i pod jednog vođu. Želi da uništi sve druge ponude. Tako su u Novom Sadu kontinuirano nestajali čuveni klubovi i na njihovim mestima nicala, da tako kažemo, sumnjiva mesta, u kojima neko sa neobičnim izgledom može hladno popiti batine. Tako su određeni kulturni i umetnički krugovi u najmanju ruku sistemski marginalizovani. Ostalo je i novosnovano bukvalno tek nekoliko mesta na kojima se "alternativci“, odnosno oni koji ne pripadaju dominantnom "kulturnom kodu“ mogu osećati dobro.

Satanističko jezgro izdajnika srpstva

Jedan od tih klubova je "Crni ovan“, u kojem će – reći će oni koji tu izlaze – okupljaju "normalni ljudi“. A šta znači to "normalni“? Pa, to su recimo mahom klinci, ali i ne samo klinci, koji dele sledeće vrednosti: pacifizam, poštovanje drugačijih, manjina i marginalizovanih, ljubav prema životinjama, ekološku svest, rokenrol/pank kulturu u najširem smislu te reči i, što je veoma važno, slobodu mišljenja i govora, to jest pravo na kritičku svest i reč.

Deluje da je u tom kontekstu reč "nomalni“ sasvim prikladna, ali ne i u državi Srbiji, ne u "multikulturalnom“ Novom Sadu. Klub se među ekstremnim nacionalističkim i profašističkim krugovima, a biće i mnogo šire, doživljava kao nekakvo satanističko jezgro, antisrpsko stecište "izdajnika“ i "pedera“, koje treba uništiti jer može ugroziti "srpsko nacionalno biće“ i "srpsku tradicionalnu kulturu“. Kao dodatni argument koristi se i sam naziv kluba, jer – bože moj – crni ovan simbolizuje biće iz Pakla koje ima jaku želju da ugrozi Srpstvo i simfoniju između predsednika, Crkve, naroda i lojalnih društvenih trudbenika.

Politička inspekcija

Prekjuče je ovaj klub napadnut po četvrti put. Trojica mladića, naoružani bokserima, mačetom i palicama pokušali su da upadnu u klub, razbili su staklo i naneli povrede vlasniku kluba i njegovom prijatelju. Da ne bude zabune ko je u pitanju, napadači su imali obeležja: zastave Konfederacije, kukaste krsteve i oznake “Zentrope” – organizacije Hitlerovih sledbenika. Nema nikakve sumnje da su (maltene) sve ekstremističke grupe u Novom Sadu pod kontrolom (gradske) vlasti, a da su uglavnom i u dobrim odnosima sa vladikom ovdašnjim Irinejom Bulovićem. U tom smislu treba biti oprezan sa informacijom koja veli da su napadači pronađeni i privedeni. Treba pratiti sudski postupak, jer takvi po pravilu prolaze ili bez bilo kakve ili sa simboličkim kaznama. Ima takvih primera napretek.

Da u pitanju nije samo napad "ludaka“, već da ovaj klub, i ne samo on, smeta naprednjačkim vlastima, govori i činjenica da je nedavno bio na meti skoro svih živih inspekcija, koje su očigledno želeli da ga zakatanče. To je, inače, poznata politika ove vlasti: ako se u nekom prostoru održavaju javni skupovi, kao što su se održavali u "Crnom ovnu“, na kojima se čuje kritička reč – inspekcije odmah krenu u akciju. A aktiviraju se i nasilnici.

Normalnost nenormalnosti

Vratimo se na reč "normalno“. U istoriji su najgnusnije stvari u pojedinim periodima bile normalizovane, a najljudskije – nenormalizovane.

Pitanje je svih pitanja da li je u našoj zemlji došlo vreme da su nasilnici sa kukastim krstovima danas "normalniji“ nego oni koji bi od svog okruženja da naprave mesto na kojem su svi zaštićeni od nasilja i zlostavljanja, na kojem svako ima pravo da živi bez straha, makar imao 30 minđuša na licu.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com