Odavno smo zaključili da je na Balkanu proces stvaranja nacionalnih država imao manje-više iste korake. Prvo se definisala nacionalna istorija, zatim se stvarao originalni jezik, neverovatno različit od komšijskih, a paralelno se stvarala nacionalna televizija. Pošto ne možete neprekidno da emitujete vesti, ma kako dramatične istorijske okolnosti bile, potrebno je definisati kulturu i folklor. Tako se u jeku rata jedna emisija na BK televiziji zvala "Ukrštene reči" . Ponekad se umesto rečima raspravljalo pesmama, a bilo je potrebno pokazati kako su naše pesme starije i lepše od "njihovih" .

Iako je rat puškama završen pre skoro 30 godina, pesmama se još ratuje. Hrvatski portal Njuz bar (njihova verzija Njuz neta) napravio je zanimljiv eksperiment. Prolaznicima u Zagrebu su čitali tekstove pesama Sinana Sakića, Tompsona, Josipe Lisac i Olivera Dragojevića. Gađajući "hrvatsku tisućljetnju kulturu" suočili su publiku sa predrasudama, jer su manje poznate pesme hrvatskih pevača u ovom "slepom testiranju" ocenili kao – nekulturne "cajke", što je sinonim za pevaljke iz Srbije. Nedavno preminuli Sinan Sakić je, naprotiv, ocenjen kao "visoko sofisticiran", a recitovala se strofa njegovog hita "Lepa do bola".

Ovim je pokazano da su naša samozavaravanja zaista epskih razmera, baš kao i kompleksi, koji su isplivali dok smo pratili naše fudbalske reprezentacije na Svetsko prvenstvo u Rusiju. U Hrvatskoj je nadležni ministar nogometašima dao ratnu zastavu iz Knina, dok je naš Predsednik ponudio za prvo mesto 10 miliona evra, uz obaveznu ubedljivu pobedu nad Švajcarcima, čitaj alpskim Albancima.

Nekako istovremeno, a kod nas je slučaj zaista vrhunski dramaturg, na RTS-u se završila višemesečna potraga za najpopularnijim narodnjakom svih vremena.

U čast 60 godina televizije, biralo se 60 najlepših narodnih pesama u nekoliko kategorija. U pošti ste mogli da glasate, video sam besplatne formulare, moglo je i preko interneta, pa čak i preko Radio Beograda. Dakle, kada se saberu svi glasovi, pa se odbiju oni iz arapskih zemalja – jer tu je bilo nekog muljanja, nisam shvatio baš kakvog – redosled prvih 10 je sledeći, pa izvol’te:

1. "Ružo rumena" Dragan Jovanović, 2. "Pukni zoro", 3. "Vidovdan", 4. "Kad bi znao kako čeznem", 5. "Janičar", 6. "Na rastanku", 7. "Razgranala grana jorgovana", 8. "Ja bez tebe ne mogu da živim", 9. "Devojka iz grada", 10. "Ej, kad sam sinoć pošla iz dućana".

Sigurno vam nikada ne bi palo na pamet da će apsolutni šampion biti Gagijeva pesma, koju je napisao i prvi put izveo u seriji "Moj rođak sa sela".

Dakle, nagradu je u izvesnom smislu dobio RTS, kao slavljenik. Pogledajmo još malo ovaj izbor naroda, jer u njemu imamo samo dve izvorne narodne pesme, a među autorima i izvođačima imamo i Šabana i Halida, Miroslava i Draganu Mirković iz faze sa Južnim vetrom. Dakle, u finalu smo ostali bez crnogorskog i makedonskog melosa iako je tokom višemesečnog emitovanja bilo pesama iz celog regiona. Prećutno su ispale albanske i hrvatske, jer je tu valjda socijalna distanca najveća. Mnogo smo tolerantniji prema drugim oblicima muzičkog nasleđa.

Ta širina ukusa je pokazala visok stepen tolerancije i sposobnosti da se Srbija i RTS i dalje vide kao baštinici kulture jedinstvenog kulturnog prostora bivše Jugoslavije. Ispalo je da smo, baš kao i u slučaju jezika, najmanje imali potrebu da veštački stvaramo distinkcije u odnosu na komšije. Na kraju, u to se možete uveriti u bilo kojoj beogradskoj kafani sa živom muzikom (mislim na pravu kafansku muziku) koja i dalje ima repertoar od Vardara do Triglava i od Đerdapa do Jadrana.

Ono što bi se moglo prigovoriti konceptu emisije "60 narodnjaka" jeste pomalo usiljen humor u vidu skečeva sa penzionisanim Cojletom i familijom. Po običaju je foto-robot gledaoca RTS-a neki neobrazovani penzioner, poput Firge kojeg je u "Vrućem vetru" glumio Čkalja. Narodnjaci su ušli u 21. vek, preživeli su digitalizaciju i treba prikazati ih novoj generaciji gledalaca. RTS je ovako pokušao da parira komercijalnim televizijama gde se peva non-stop, ali neka druga vrsta narodnjaka. Za mene je vrhunski primer negovanja narodne muzike bio "Šljivik", kojeg nažalost više nema, a tu je narodna muzika prezentovana u izvornom obliku uz prateći kulturološki okvir. Umesto toga, dobili smo ovo glasanje – a tu dolazimo do pomalo besmislenog izbora, koja je to pesma zaista najbolja.

Verujem da je za svakog gledaoca najbolja "ona njegova ili njena" koju naručuje u kafani, ili je peva kada se nađe u posebnom stanju derta, meraka ili sevdaha. Nema najbolje, pa je ovaj izbor u stvari čisti statistički artefakt. A ako mene pitate, samo u Beogradu možete u istoj kafani uz muziku da prođete ceo Balkan uzduž i popreko i da vam ne trebaju ni pasoš ni viza, niti će vas neko popreko pogledati zbog pogrešne pesme u pogrešnom trenutku. Jer ko pjeva, zlo ne misli.