Prošle nedelje se završio trodnevni muzički festival na kojem je izabrana pesma koja će predstavljati Srbiju na ovogodišnjem Evrosongu u Liverpulu. Pobednik je Luk Blek, momak iz Čačka koji živi u Londonu, gde je i studirao muzički biznis, a pesma nosi simboličan naziv “Samo mi se spava”. Ukoliko pokušamo da napravimo koliko-toliko objektivnu rekapitulaciju, čini mi se da je uprkos brojnim propustima, konačan utisak pozitivan.

Počnimo od pesama. Takmičenje koje ne smemo nazvati Beovizijom, jer je to ime zaštićeno, dobilo je opisni naziv Pesma za Evroviziju ili PZE, što asocira na dečije bombone. Pesama je bilo više nego dece pošto je bilo potrebno ispuniti kvotu od dve polufinalne večeri sa po 16 takmičara. Tako smo stigli do 32 numere, od kojih je polovina, realno, bila ispod crte. Objektivnu sliku smo dobili tek u finalu. Tu se pokazalo da je danas Evrosong retka prilika za domaće pop izvođače da se predstave na RTS-u, na reprezentativnoj bini, sa tretmanom pravih muzičkih zvezda. Pokazalo se takođe da su autori u pogledu produkcije, nastupa, video- materijala prilično u korak sa popularnim svetskim trendovima. Dobili smo elektropop, dens, retro disko pesme i različite pop balade sa prizvukom amerikane ili balkanskog etno zvuka. Izvođači su imali ozbiljne koreografije, kostime i vizulene efekte. Ukratko, muzika je, čini mi se, uprkos kritikama, bila najbolji deo programa. Međutim, da bismo stigli do izbora – gde su se u velikoj meri poklopile ocene stručnog žirija i glasovi publike – morali smo da prođemo kroz čistilište dva polufinala, gde su mogli da uživaju samo probrani ljubitelji domaće muzičke egzotike. Pozdrav za pesmu Starac dana, mog apsolutnog favorita tokom čijeg nastupa smo videli šamdud, ikone, kartonski ferari, leteće medvediće i napuderisanog tonca nadimkom Crevce u ulozi Starca na pijedestalu. Genijalno i daleko ispred svog vremena!

Drugi aspekt PZE je onaj televizijski, jer je RTS shvatio da u istoj scenografiji i sa istim voditeljima može da napravi tri emisije, osim ako Predsednik u međuvremenu ne odluči da napravi vanredno TV obraćanje. Verovatno narod voli da glasa i bira pesme kad već ne može baš slobodno da smenjuje političare. Rukovodstvo RTS-a želelo je da pokaže kako je u stanju da izgura šou, u jeku optužbi o neracionalnom trošenju novca. Ukoliko je gledanost opravdala tri večeri umesto jedne, uz smanjene troškove produkcije, onda je odluka legitimna.

Takođe, Evrosong je u svojoj suštini muzički TV šou gde je teško reći šta je starije – muzika ili televizija. Može izbor da se napravi i bez emisije, prenosa i glasanja, ali je ovo jedna od retkih prilika gde televizija dominira nad Internetom. U tom smislu je odlično bilo predstavljanje takmičara i pesama. Nismo koristili ni pastorale ni jela iz Srbije, već neku vrstu izbora leksikonskog tipa. Bina je bila odlična, nastupi osmišljeni, prilozi o istorijatu takmičenja takođe. Tokom glasanja, lepo je ukopljen deo inspirisan Bitlsima, čije pesme su izvodili ljudi koje ne viđate često na RTS-u, poput, Gileta, Cukića, Olivera iz KKN, ali i Ive Lorens i Kičića. Našlo se vremena i za Konstraktu i njenu novu pesmu. RTS je otkrio Bitlse, nikad nije kasno.

Tu dolazimo do voditeljske ekipe, tačnije dva para. Tim voditelja je personifikacija RTS-a, pa su time ravnopravni, a često i glavni akter u programu. Oni neštedimice dele komplimente jedni drugima, igraju, pevaju, bodre jedni druge, objašnjavaju pravila, ukratko, preotimaju šou izvođačima. Pojedinačno, oni su takođe prikaz stanja RTS-a.

Kosjerina je prvi i jedini izbor, nezamenljiva, nešto kao Bujke, sa zadatkom da osim lepotom pleni poznavanjem pravila EBU. Neka vrsta učiteljice, autoriteta, pa joj se otelo da svom partneru u finalu kaže kako bi želela da radi sa njim i dogodine! Dakle, nema te sile koja bi zamenila Kosjerinu.

Milan Marić, glumac u ulozi voditelja, pola čovek pola Toma Zdravković. On se striktno drži scenarija, pa je neverovatno koliko je malo bilo spontanosti u njegovom nastupu. Pokazao se OK, ali on je tu sezonac, neuporedivo bolji od prošlogodišnjeg evrogastosa iz Švedske, Jovana Radomira sa fejsliftingom. Frajeri su honorarci, Kosjerina je za stalno.

Kristina je posebno zanimljiva jer je žena bila povređena, ali je prošla i kroz hajku u tabloidima za primer menadžmentu RTS-a. Pomalo je čudno što joj već nekoliko godina scenaristi daju isti zadatak, da animira atmosferu u Zelenoj sobi, sa unapred pripremljenim skečevima. Pošto je glumica, ovo bi bilo kao da doživotno budeš Paja ili Jare. Stefan je gastos iz Australije koji uvek igra ulogu vicmajstora u bekstejdžu, sa rizikom da se u toj igri zanese, što se nekoliko puta i desilo. Ispalo je, zahvaljujući scenariju, da su Kristina i Stefan važniji od takmičara, koji im postaju rekviziti za skečeve, od kojih je posebno glup bio onaj sa veštačkom zmijom. Nije smešno.

Dobro je što drugu godinu za redom imamo predstavnika koji će posle Konstrakte biti neko ko razume savremene muzičke trendove. Dobro je što se tokom izbora indirektno pokrenulo pitanje položaja i prihvatanja marginalizovanih društvenih grupa u našem društvu, od LGBT do Roma. Pesma takođe nosi simboličnu poruku današnjeg vremena – “Samo mi se spava”, jer govori o apatiji nekoliko generacija. Sledi možda dugo i otrežnjujuće buđenje ili još dublja anestezija, videćemo.