Nisam obožavalac Anđeline Džoli (kao oni: nisam član nijedne partije, ali…), hteo ne hteo opet doznam štošta o njoj. Znam da joj je Željko Mitrović rekao istorijsko ne, preko glave je nama dela u kojima su Srbi stalno loši, vlasnik "Pinka" podsetio me je na ranog mene, pre trideset godina imao sam kao muzičar dosta posla, snimanja za RTS (VIS "Lole"), koncerti, turneje, ali sam se, zlu ne trebalo, bavio i kamernijom muzikom, svirao na kućnim zabavama i u kafanama, e, jedne je kobne večeri mladi gazda mene i gitaristu zamolio da sviramo tiše, premda su se gosti drali, a mi smo, mic po mic, hoteći da opravdamo svoju dnevnicu, možda zaista i zapevali malko preko glasa, uglavnom ja sutradan dam neopozivu ostavku, otkaz! Poslodavac se pozivao na svoj intimni osećaj da je muzika bila preglasna, ja sam krivicu svaljivao na raspojasanu klijentelu… "Pa ne mogu ja gostima da kažem da budu tiši!" – planuo je gazda. – "Ne možete ni nama, vi ste gazda restorana, ja sam svoj gazda i neću više kod vas da sviram." Niste vi dirigent, hteo sam da dometnem, ali sam odustao videvši da mu je dosta nadmudrivanja. E sad, bih li bio toliko svilen i toliko ponosit da mi je to bio jedini posao?! Teško. Tako i g. Željko. Moglo mu se da bude dobar rodoljub pa je to i bio.

Slavna pak glumica malo-malo pa u Bosnu, skokne i do Crne Gore, ostavljajući Hrvatsku i Srbiju da venu, predsednik Tadić primio je u Njujorku Roberta de Nira (ili Robert njega, svejedno), na Andrićevom vencu primio je vakcinu i Džonija Depa, zna se znači da je prijatelj i filma, a ne samo sporta, a Anđelina nedostupna pa nedostupna. U Hrvatskoj su joj se nekoliko puta nadali, čekali je te u Dubrovniku te ne znam gde, diva samo šparta po Bosni, merka lokacije ili posećuje izbeglice, pa ju je g. Dežulović opisao kao ženu koja voli kupovati cipele, usvajati djecu, tetovirati se i zajebavati Hrvate. Što važi i za nas Srbe: Srbija i Bosna u istom su klimatskom pojasu, sa istovetnom florom i faunom, reljefom, Drina im je čak zajednička, izbeglica u Srbiji ima napretek, ali nam nije pisano da budemo posećeni i vsjo!

Bićemo zato prikazani u filmu, ali kako?

Scenario prethodno ovenčan odbijenicom iz "Pinka" nije se dopao ni ženama u sarajevskom udruženju žrtava rata pa su izdejstvovale zabranu snimanja u BiH. Ta je ferbota povučena a ja sam tek danas dobrotom nepoznatog insajdera pročitao o čemu se radi: Srbin siluje Muslimanku, jer je takav adet ratni, ali se među nasilnikom i žrtvom nenadano rodi ljubav, on ju sakrije od svojih, voli je i donosi joj provijant, ali je na kraju filma ili na kraju rata ubija jer misli da je izdala njegove saborce. Hm. Barem u dva navrata našijenac ostavlja rđav utisak, prvi put kad kao član kolektiva siluje, drugi put kad opet zbog pripadnosti grupi glumi Tarasa Buljbu, kad lično ubija nekoga ko mu je dragocen.

Siže uopšte nije rđav, dapače, ali bi se mogao doterati tako da i mi Srbi pohrlimo u bioskop, da iznajmljujemo film u video-klubu ili da ga kupimo od naših ličnih pirata. Trebalo bi ga samo malo doterati: mlada američka novinarka, ili jako lepa devojka koja na Prinstonu dovršava doktorat iz antropologije, sazna da je glavnog junaka odgojila baka (mati mu umrla od velikih boginja), pronađe baku u staračkom domu, ispostavi se da je potonja mimo svoje volje zanela sa poručnikom Crvene armije, ali nasilnik nije bio Rus, nego neki Azijat iz ne zna se koje sovjetske republike, poginuo posle u Berlinu; zet pa bakin, a otac njenog unuka, isto nije bio Srbin, roditelji su mu bili diplomate, mati Japanka, iz Kjota, otac rodom iz Omska, službovali u Egiptu, tako da unuk koliko ima srpske krvi?…

&

"Zet mi je još živ!" – dovikne baka dok joj posetiteljka maše sa kapije iznenađujuće prijatne ustanove za stara lica – "ima neke rudnike u Ukrajini…" Amerikanka zastane, a starica će: "Kad mi je ćerka umrla vratio se u Sovjetski savez i bio direktor nekog basena pa je taj basen otkupio…" Mlada novinarka ili doktorantkinja ti pravac Ukrajina, nađe tamo magnata, tamnookog sredovečnika koji pleni šarmom te opštom kulturom stečenom što u Kairu što u prvoj zemlji socijalizma, ona mu ispriča šta se dogodilo sa njegovim sinom u Srbiji a po čijoj je ratnoj biografiji snimljen kandidat za Oskara, saznala je i gde sin živi, otac i novinarka njegovim avionom doleću u Srbiju, džipom odlaze u Banatsko Magličevo gde je ratni veteran kupio kuću sa patosanim dvorištem, okućnicom, dvema kotarkama, podrumom, štalom, bunarom, sve za dve hiljade evra, otac vidi sina prvi put posle toliko godina, stari meša ukrajinski, ruski i srpski, sin ćuti i ne skida oči sa gošće koja ga podseća na onu koju je voleo i ubio, avaj, gošća je već vodila ljubav sa njegovim ocem u avionu, što ratniku budući pomalo i pijana poveri dok sede na banatskom porchu. Iako tek natuca engleski ovaj sve razume te cijankalij koji je nosao da ne padne živ balijama u ruke uspe fino u očevu čašu sa komovicom, ali kobnom zamenom (jer nije umela da pije iz fićoka) otrov popije novinarka ili studentkinja koja poslednjom snagom kaže domaćinu da će biti optužen za ratni zločin, a možda i za ovo ubistvo, a da će otac jedan rudnik prodati kako bi platio advokate, dok će drugi rudnik pokloniti rudarima jer mu je sinulo da eksploatacija čoveka po čoveku ne vodi dobru; sin, iako šokiran, na rukama odnosi samrtnicu na zadnje sedište džipa koji pa neće da upali te zovu on i njegov baba telefonom hitnu pomoć, ova iz Zrenjanina stiže za četiri minuta, bolesnica dobija protivotrov, bolje joj je, ali ima potpunu amneziju te nakon par dana počinje da uči ćirilicu i srpske reči…

Ovim dodatkom, koji ne bi trajao više od dvadeset minuta i koji bi koštao možda petnaest miliona dolara, priča bi dobila na slojevitosti, a autorka bi se otresla zamerki da je srbomrzac.