Deca više ne gledaju televiziju. Osim crtaća na kablovskim kanalima (Ultra i Mini Ultra), današnja ponuda dečjeg programa je na istorijskom minimumu. Ovaj sporazumni razlaz savremenih generacija i televizije prekida se svojevrsnom inicijacijom u svet odraslih, kada se deca pojave kao Zvezdice Pinka ili počnu da šalju SMS-ova: "Kristijan do pobede!" Ovo medijsko pravo glasa stiče se kada uz roditelje nauče ko su akteri rijaliti programa, dok će devojčice tu i tamo uz bake početi da prate poneku TV sapunicu.

Zaista, bilo je teško pronaći šta se to na našim televizijama nudi deci (recimo do četvrtog razreda osnovne škole). Uticaj komercijalizacije se najsnažnije osetio u ovoj oblasti, jer svi producenti i vlasnici TV kuća dobro znaju da od dečjeg programa nema profita. Ovde zaista ne mislim na eksploataciju dece koja igraju i pevaju na Pinku do kasno u noć, praktično imitirajući odrasle. Nisu deca kriva što liče na nas!

Javni servis takođe nije baš svetao primer. U trenutnoj programskoj šemi jedino sam uspeo da pronađem dečji lutkarski šou "Restorančić zalogajčić" i Dečji Dnevnik.

"Restorančić zalogajčić" ćete možda "zakačiti" vikendom posle Žikine šarenice. U to vreme, verujem, osim u slučajevima elementarnih nepogoda, deca ne gledaju televiziju. Lepo je što se u "Restorančiću" promovišu zdrava ishrana, pozitivni sistem vrednosti, ali uprkos lepim i dobrim namerama, realizacija je ostala skromnih dometa. Takođe, ova emisija prati zacrtani kurs dečjih programa od "Na slovo na slovo" do "Kockice", sa edukativnom notom, ali nije donela ništa novo, ništa čime bi zainteresovala decu 2015. u Srbiji.

Mnogo ozbiljniji pokušaj jeste Dečji dnevnik, koji je stekao veliku popularnost. Lično verujem da je Dečji dnevnik imao elemente subverzije, jer je neposredno pred početak tzv. ozbiljnog Dnevnika na originalan način donosio vesti iz zemlje. Takođe verujem da su ga zato preventivno pomerili sat ranije, jer su domaći političari često izgledali kao nadurena deca. Za razliku od ekipe iz Dečjeg dnevnika, ovim matorim niko ne bi došao na rođendan. A upravo ovih dana "Dečji dnevnik" je napunio godinu. Rastu deca.

Televizija Prva je pokušala ovu prazninu da popuni licencom iz Grčke, koja u našem prevodu glasi "Lagalica". Voditelj razgovara sa decom, a između njih je svojevrsni poligraf koji signalizira kada dete slaže. U ekranu često vidimo i roditelje koji iz režije prate ovo isleđivanje. Naravno, deca laguckaju i, naravno, odraslima je to smešno. Ova emisija takođe ima nekoliko problema. Voditelj često govori više od dece, što je greška, jer oni su zvezde programa. Roditelji su pokvarene drukare koje su zarad televizijske popularnosti cinkarile vlastitu decu.

Konačno, neke druge čike u Srbiji trebalo bi posaditi pred "lagalicu" ili poligraf, a ne decu koja neće da jedu povrće, ili se plaše mraka ili igraju fudbal po kući – pa posle malko iskrive istinu.

Sve nedostatke ove emisije primetićete ako na Mini Ultri pogledate "Kefalicu" za sada još neprikosnoveno najbolju emisiju u kojoj deca daju svoje definicije različitih pojmova i pojava.

Najekstremniji primer privida dečjeg programa, koji nema nikakvu svrhu osim TV prezentacije, imate na Palmi plus. Tu se svakodnevno emituju snimci iz Jagodinskih obdaništa gde deca recituju ili igraju ringe-raja. Verovatno je familija presrećna, ovo mu dođe kao TV čestitka, svojevrsna uspomena iz obdaništa.

Iz svega navedenog, razumećete zašto sam ponosan kada kažem da sam uz mnoge druge javne ličnosti učestvovao u snimanju novog ciklusa "Fazona i fora". Znam da mi je koleginica Gorica samo javila da su nas pozvali i kud Ljubivoje brkom, tu mi skokom! Kreativni tim je ostao isti, Ršum, Raša Popov, Mira Karanović, reditelj Vuk Ršumović i producent Divna Vranešević. Tu je i nova generacija klinaca – sajber generacija koja upoznaje ovaj naš svet i gleda ga uvek novim očima. Kada je u Novom Sadu proslavljena poslednja klapa i održana konferencija za novinare, pustili su originalnu špicu od pre 30 godina. Tada smo u pank bendu na probama svirali "Fazone i fore", jer su bili "cool" i delovali subverzivno u svetu upeglanog i nasmejanog socijalističkog TV programa. Bilo je tu bunta i anarhije koje smo intuitivno osećali i prepoznavali. Tada sam shvatio da dobar dečji program nije tu da zabavlja decu, već da ih provocira da razmišljaju i reaguju. Ršum tvrdi da i najteže teme, kao što su smrt ili bolest mogu biti deo dečje emisije i da će deca pronaći način da ih objasne, a odrasli su tu samo da im "prevedu" ono što deca ne razumeju. Sećam se i danas kako je smrt oslikana u seriji "Priče iz Nepričave" u kadru bez reči od desetak sekundi dok suvi list sa grane polako pada na zemlju. Sve mi je bilo jasno.

No, nije još vreme za umiranje! Ove zime, novi "Fazoni i fore", na TV Vojvodini – kao bačena rukavica i izazov tranzicionom TV programu.