Bio sam nekoliko dana u Zagrebu (ionako su me nadobudne Srbopatriote na ulici mnogo puta "slale u Zagreb", pa ko velim, da im udovoljim…), pa sam, hteo-ne hteo, izbliza posmatrao narastanje unutarhrvatskih tenzija kako se približavao 18. novembar, dan pada Vukovara 1991, koji se u Hrvatskoj svake godine obeležava kao nekovrsni nekropolitički ritual. Kada je desnica (čitaj: HDZ) na vlasti, cela stvar protiče mikofo, ali kada je na vlasti levica (čitaj: SDP), pa je još i neki "izdajnik i jugoslavenčina" predsednik države, a takvi su svi koji se ne prezivaju Tuđman (prvo Mesić, pa Josipović), onda i HDZ i strančice desno od njega i kojekakve domoljubne i braniteljske udruge od obeležavanja godišnjice strašne tragedije Vukovara prave nedostojni cirkus, čji je jedini pravi cilj zapravo blaćenje državne vlasti kao "nehrvatske" i "nedovoljno domoljubne". Slično je bilo i ove godine mada, hvala bogu, na kraju manje dramatično nego prošle.

Ne bih se svime ovim bavio u kolumni da me neka vrsta "zrcalne slike" nije dočekala po povratku u Otadžbinu, bledu mati. Ajde, bogu fala, okupljanje onih nekoliko hiljada Šešeljevih saputnika iz gradskog autobusa uspeo sam da propustim, ali ovo ne: na dan pada Vukovara, na beogradski Trg republike izašle su, kao i svake godine, Žene u crnom da obeleže taj tragičan dan, tragičan ne samo u hrvatskoj nego i u srpskoj istoriji, bar iz vizure bilo koga ko nije trajno ostao zatočen u pameti "srpskog dobrovoljca" iz jeseni 1991. A znate kako to već biva sa javnim manifestacijama Žena u crnom, uvek se nađe poneko ko će da dobacuje, vređa, preti… No, ovog su novembra izvesni samoorganizovani građani koji sebe nazivaju Zavetnici (zašto naše turbopatriote sve od reda gaje baš toliku sklonost prema idiotski pretencioznoj terminologiji?) koji metar dalje organizovali "kontramiting" na kojem su, meždu pročim, ponosno nosali transparent sa sledećim poučitelnim (obećavajućim? pretećim?) tekstom: "Вуковар никада неће бити Vukovar". Kontate lucidnu poruku, ono, ćirilični grad nikada neće biti latiničan… Valjda su ga zato ono idoli "Zavetnika" u jesen 1991. višenedeljnom artiljerijskom kanonadom lišili njegove barokne arhitekture, nekako im previše vukla na latinicu?

E sad, bilo bi se (pre)lako sprdati s ovom zaumom "zavetničkom" tvrdnjom. Naime, nije li taj grad već sada Vukovar? Bio sam tamo više puta, i video sam: svugde piše Vukovar. Na putokazima, na ulazu u grad, u samom gradu… Ponegde, doduše, piše i Вуковар, mada to nekim Vukovarcima – od one sorte koja drži da čovek ne sme biti i Вуковарац, i živeti slobodno u svom gradu – mašala smeta, pa ustrajno lupaju ili skidaju table na kojima to piše, naime to da je Vukovar ujedno i Вуковар. Mada im to lupanje ništa ne vredi, jer svakom razbijenom tablom na kojoj piše Вуковар ti nesrećnici samo potvrđuju (upravo "prisnažuju") da taj grad jeste i to, dakle i Вуковар, pa im baš zato to smeta, jer je istina; evo, da neko na tabli napiše Kuala Lumpur, stojim vam dobar da je niko ne bi razbijao, jer svi ionako znaju da to nije Kuala Lumpur.

Elem, Vukovar je u svakom slučaju već Vukovar, pa zavetnička tvrdnja nije drugo doli sprdnja, ali nije to ni mnogo bitno. Važnije je nešto drugo. Ne svađaju se Zavetnici, naime, s tamo nekim Ženama u crnom, nego… sa Zavjetnicima. E sad, tko su Zavjetnici? Pa, to su isti oni, samo sa druge strane. Oni što lupaju table i čine druga čuda i pokore. Ne zovu se, doduše, zaista baš tako, nego imaju neko drugo idiotsko ime, sasvim je nevažno koje, jer što bi rekao Tolstoj, svako idiotsko ime idiotsko je na svoj način. Ili tako već nekako. Sasvim precizno: u Vukovaru se, još tokom onih sukoba Zavjetnika s vlašću oko "ćiriličnih tabli" pojavila parola sledećeg dražesnog sadržaja: "Vukovar nikada neće biti Вуковар". Što će reći da je parola ovdašnjih Zavetnika naprosto inverzna slika one tamošnje, puka negacija kroz izvrtanje, to jest, kontriranje unutar sijamsko blizanački identičnog pojmovno-vrednosnog registra: na tvrdnju da Vukovar nikada neće biti Вуковар, mi uzvraćamo da, naprotiv, Вуковар nikada neće biti Vukovar, uta-ta. E sad, na ovom mestu u starim, dobrim vicevima uleće šumar i rasteruje bandu s obe strane, ali bojim se da je ovaj naš šumar opravdano odsutan.

Recimo da sam kroz sliku ovog "malog" skupa prokomentarisao i onaj veći, od nekoliko dana ranije. Sve je to, hoću da kažem, jalov i zaludan posao ljudi koji su naprosto na nekoj krivini ispali iz regularnog vremenskog toka i zamrzli se u vremenu koje više ne postoji – mada i te kako postoje njegove posledice. I to je ujedno i prava slika svakog aktuelnog i budućeg napora da se sadašnje vlasti, bilo u Hrvatskoj ili Srbiji, pobede i oteraju tako što će ih se prestići s desne strane: od toga nema vajde, to ili se neće ni desiti (Srbija) ili će se možda desiti, ali samo na opštu štetu (Hrvatska). Jer, tamo, na toj strani duge, nema više baš ničega, totalna pustinja, tek razgalamljeno Ništa koje vrišti iz pokvarenog vremeplova, ili se moronski "vukovariše" na jednom ili drugom pismu. Za time treba samo povući vodu, bez osvrtanja, bez žaljenja.