Kolumna

Nemoćni bes

Ako se nastavi s nekažnjivim ubistvima, bojim se da se u Srbiji niko više neće usuđivati da poziva na uzdržanost

Kada je pre četiri godine NATO bombardovao Srbiju bilo je to zato da bi se sprečili i kaznili zločini protiv civilnog stanovništva, tada albanskog. Ne sećam se da je do tada, do te humanitarne intervencije, bilo na Kosovu zločina uporedivog s ubistvom dece iz zasede, dok se kupaju na potoku. Jedini sličan zločin bilo je ubistvo četiri vojnika u jednoj kasarni u Paraćinu, krajem osamdesetih. Ondašnja histerična štampa to je nazvala "pucnjem u Jugoslaviju", mada je bilo očigledno da je ubica Albanac morao biti sumanut pre nego bilo kakav politički motivisan zaverenik, fanatik ili terorista.

Ovog puta sve je drugačije. Ovaj zločin jeste počinjen s političkim ciljem, što je jasno već i zato što je to samo jedan u nizu, iako najodvratniji. Postoji, uostalom, teroristička organizacija zvana ANA koja preuzima odgovornost i poziva na albansko ujedinjenje. I srpske reakcije su drugačije, ponovo neprimerene, samo u suprotnom smeru. Ovakav zločin vapi za kaznom, a lako bi mogao proći nekažnjeno, kao i toliki drugi.

U tom pogledu Srbija ne može da uradi baš ništa. Svako ko u Beogradu dokazuje da je Kosovo neotuđiv deo Srbije, sad bi morao da prizna da je to samo pusta želja. Jer da je to tačno, sad bi policija ove države tamo pravila racije, umesto što apeluje da međunarodna administracija, stvarna vlast na Kosovu, deluje odlučnije.

Ali, pitanje je da li na Kosovu uopšte ima neke vlasti. Verujem, naime, da međunarodna policija nema načina da bude efikasna ako albansko stanovništvo odbije da sarađuje. To stanovništvo može da se užasava nad ubistvom srpske dece, ali malo ko bi prijavio ubice. Pre svega, postoji strah od osvete terorista, a zatim, to su ipak, ipak naši ljudi, to jest Albanci, a žrtve su njihove. Ko ovo ne razume neka se priseti da ni u Srbiji nije naročito popularno hapšenje i izručivanje haških optuženika.

Veća nevolja ovde je u tome što svet ima razloga i interesa da prikriva i umanjuje ovakve zločine. Međunarodni činovnici na Kosovu ne žele da priznaju nemoć, a ni zapadni mediji nisu naročito raspoloženi da kvare i komplikuju stvorenu sliku o Albancima i Srbima. Najzad, Kosovo se još tretira kao slučaj opravdane i uspešne međunarodne intervencije, barem kad se uporedi s Irakom.

Ako bi se, dakle, priznalo da na Kosovu postoji albanski terorizam, na šta bi ličila pre svega američka spoljna politika? Vašington je napao i okupirao Irak pod lažnom optužbom za podršku terorizmu, a ispalo bi da se terorizmom stvarno bave glavni američki saveznici na Balkanu. Amerika će ignorisati ovdašnji problem i previđati žrtve jednako uporno kao što u Iraku traži nepostojeće oružje za masovno uništavanje.

Kad je sve to tako, Srbima preostaje najpre da iskoče iz kože od nemoći i besa. Pa kad to urade, onda mogu da poslušaju glasove razuma, to jest Čovića i ostalih koji kažu da nema druge nego da se strpljivo radi na pridobijanju američke naklonosti. Naravno da to znači dodvoravanje, ali najgore je što će trebati mnogo vremena, možda i još nedužnih žrtava, da oni u Vašingtonu uopšte uoče i uvaže našu uzdržanost i presamićenost.

Beograd mora da pokuša da zaštiti nešto od srpskih interesa na Kosovu, a to, kao što znamo, nije moguće ako smo u svađi s Amerikom. Ali i ta politika dodvoravanja, to zanemarivanje načela i dostojanstva ima neke granice koje ne bi trebalo prelaziti. Pokojni premijer Đinđić pokušao je da bude realan i pragmatičan, što ga je koštalo najpre popularnosti a onda i života. Srbija je ostala bez svog najsposobnijeg političara jer su zaverenici posumnjali u njegov patriotizam.

To znači da onaj ko se bavi Kosovom, onaj ko odlučuje o politici međunarodne zajednice u ovom delu sveta, treba da zna da je Beograd već napravio sve moguće ustupke, to jest da je otišao dalje nego što je smeo. Upravo povodom Kosova, jedan zapadni diplomata ovih dana mi je ponovio da srpski političari treba da pokažu hrabrost. Da urade nešto nepopularno, to je mislio. Valjda da dignu ruke od Kosova. Đinđić nije to uradio, ali je zatražio da se ta tema otvori, pa se pokazalo da hrabrost nedostaje zapadnim političarima.

Čuo sam, takođe, kako je albanska strana možda iznervirana Deklaracijom o Kosovu i što će, navodno, u novom ustavu Srbije ta pokrajina biti pomenuta. Da li su zato izginula ona deca pored potoka u Goraždevcu? Da li se očekuje da Srbija sama prva kaže da je Kosovo nezavisno, pa će to smiriti i zadovoljiti albanske teroriste? Možda bi međunarodni faktori ipak mogli da smisle neki malo lakši test hrabrosti za ovdašnje političare. Nešto što ne uključuje nošenje glave u torbi.

Niko odavde više nema da uradi ili kaže ništa drugo ni bolje od onog što je već rečeno. Životi preostalih nealbanaca na Kosovu sad su prepušteni savesti albanskih i međunarodnih vlasti. Ako se nastavi s nekažnjivim ubistvima, bojim se da se u Srbiji niko više neće usuđivati da poziva na uzdržanost. I niko neće hteti da sluša ništa o reformama, tranzicijama, privatizacijama, evropama, nego samo o krvi i osveti.

Iz istog broja

Nuspojave

Beda „politike zaborava“

Teofil Pančić

Navigator

Internet na baterije

Zoran Stanojević

Ton

D. Ž

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu