Jedan od prvih poteza svake istrage, novinarske ili policijske, svejedno, jeste proveriti da li predmet interesovanja ima profil na Fejsbuku. Tako smo otkrili da ga ima i napadač na Velimira Ilića, izvesni Dejan Stojadinović. Tačnije, više je profila koji odgovaraju njegovom imenu i liku, ali je samo jedan stvarno aktivan i sa veoma čudnim i agresivnim porukama.

U takvoj situaciji prvo se postavlja pitanje autentičnosti profila. Ali i druga strana je svesna mogućnosti socijalnih mreža, pa ne treba odbaciti ni to da su neki od profila smišljeno pripremani, kao alibi. U ovom slučaju da ga se predstavi kao mentalno labilnu osobu koja je pretila na sve strane.

Zato svi koji se bave istragama, a policija i pravosuđe posebno, moraju ozbiljno da se posvete proučavanju socijalnih mreža i razumevanju informacija koje se odatle prikupe. Jesmo li naseli verujući da smo pronikli u misli jednog huligana ili nas je on sve navukao, možda i sa jatacima čiji je posao bio da na internetu osmisle ono što je on pesnicama propovedao.

I da nije bilo ovog incidenta pisao bih ove nedelje o upotrebi Fejsbuka, ali zbog načina na koji je to učinila profesorka srpskog u Petoj beogradskoj gimnaziji. Da bi đacima približila pesnike srpskog romantizma naložila je da im naprave Fejsbuk profile i đaci su sa radošću prionuli. Po oceni mnogih, uključujući tu i Unesko i Ministarstvo za telekomunikacije, ovo je odlična ideja, možda i model kako treba raditi u budućnosti i to širom sveta.

Usudio bih se da se malo suprotstavim tom stavu.

Dakle, đaci su napravili profile Vuku Karadžići, Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću i društvu, brinu se o njima, sprijateljuju ih, dopunjuju. Da bi to radili, moraju nešto o njima i da nauče, što ovaj projekat dovodi u vezu sa učenjem i to kreativnim. Pitanje na koje za sada nemamo odgovor je da li je tako prikupljeno znanje sistematizovano i da li će đacima romantičari ostati u pamćenju baš kako se to u programu očekuje ili će to biti neka laka interpretacija. Otprilike kao kada umesto čitanja lektire pogledate film ili pročitate strip.

Inicijativa da se ovaj način rada dalje razvija čini mi se još i gorom.

Fejsbuk jeste popularan i prisutan, ali to ne sme da bude motiv. To je kao kada bismo đacima za užinu ponudili koka-kolu i picu jer deca to vole i nesumnjivo je da bi jela, samo je pitanje kakav rezultat to daje na duž rok.

Fejsbuk je nastao kao sajt za druženje studenata sa Harvarda i ministarstva telekomunikacija i obrazovanja mogla bi, sledeći taj model i uz pomoć učenika, da razviju đačku socijalnu mrežu u Srbiji. Koja bi bila osmišljena kao dopuna obrazovanju i gde bi đak imao pun pregled onoga što radi u školi, a plus bi mogao da se druži. Samo što je za to potrebno uložiti nešto truda, znanja i novca, a Fejsbuk je džaba i već je tu, prosto mami.

Tako da mi ovaj projekat sa Fejsbukom, na prvi pogled dobar i kreativan, liči na prepisivanje domaćeg sa Vikipedije. A ako to preporučuju nadležna ministarstva, šta očekivati od đaka koji tradicionalno vole puškice.