Kažu da je "Utisak nedelje" privremeno nestao sa ovdašnjih teleekrana jerbo postoji Diskretna Preporuka (čija?) da se tokom vanrednog stanja malo iskulira sa političkim emisijama u kojima se gledaoci/slušaoci uživo javljaju u program ne bi li celom čovečanstvu besplatno udelili svoje Mišljenje: može neki anonimni Manijak da iskoristi priliku za nešto neprilično i skaredno. Peripetija je u tome što je taj deo "Utiska", navodno, strašno važan pa "emisija ne bi mogla da ide bez njega", po mišljenju njegovih autora i producenata. Je ‘l? Moguće, mada nisam ranije primetio. Mislio sam da se radi samo o elegantnom izgovoru za puš/piš pauzu. Tako sam je vazda i koristio, ne samo u svojstvu gosta, nego i gledaoca: isključim ton, pustim neku muziku i spremam prženice, sve zviždućući. Na kraju ionako saznam rezultat: obično Pacijenti pobede, ne zato što su brojniji (više nisu!) nego stoga što su uporniji. Ko bi se normalan akao s besomučnim vrćenjem telefona u nedeljno veče, samo zato da urbi et orbi obznani svoj Stav o nečemu/nekome, iako taj stav nije osobito zanimljiv ni njegovim sirotim ukućanima?! Pa dobro, Pančiću, zašto ti onda malo-malo pa ideš okolo i prodaješ nam svoje velevažno Mišljenje o ovome ili onome, kao da bi nam životi bez toga bili trajno opustošeni? Zato što mi je to posao, eto zašto! Da sam, pak, obućar, držao bih se cipela. Javno bih, dakle, Mislio samo za pare i pomalo za slavu/ozloglašenost, a onda zapravo ne bih više ni bio obućar, i tako jopet dolazimo na polaznu tačku, sve škljocajući čeljustima za vlastitim repom.

Anyway, vreme je da se uozbiljimo. Razume se da ovo nije priča ni o (ne)opravdano odsutnom "Utisku nedelje" – koji mi je ovde tek jedan od zgodnih povoda – ni o (mnogo više populističkoj nego demokratskoj) medijskoj naravi kontakt-programa kao takvih. Siroti anonimni gledaoci ionako samo oponašaju onaj Brod Poznatih Budala koji im je, gledajući ih urokljivo iz televizora, danonoćno paradirao po kućama i po glavama. Pokušavam samo da sa vama podelim/proverim svoj utisak kako je ovih dana u medijima, što štampanim što elektronskim, zavladala poprilična nestašica Mišljenja i Smatranja protokolisanih baraba, secikesa i lupeža, ratnih i mirnodopskih zločinaca i njihovih "rodoljubnih" advokata, hagiografa i poetolikih slavitelja, jurodivih "zaveroloških" suklata i svih drugih u devedesetima legalizovanih formi Javnih Psihopata. Varam li se, ili je sve to odjednom, nakon Đinđićevog ubistva i svega što je usledilo kao odgovor Države, ishlapilo u Medijskoj Crnoj Rupi?

Ovakvo je stanje, koliko pamtim, bilo još samo onih prvih nedelja nakon (onog tamo, znate kojeg) petog oktobra, kada se vaskolika pacolika flora & fauna političkog i svakog drugog podzemlja – čak i estradnog, u prvi mah – takođe bila posakrivala duboko u svoje bivke i onako šćućurena, gotovo bez cijuka, čekala da vidi hoće li je neko deratizovati. Posle je sve to videlo da je vazduh čist i opijajuće legalističan, pa je uspuzalo i uzgmizalo nazad, na svetlo dana i pod svetlo TV reflektora. Tamo ih raširenih ruku dočekaše preko svake mere dobrog ukusa namnožene neodemokratske subnovinarske individue koje su u međuvremenu završile Kratki Kurs Demokratije, gde im je objašnjeno da se medijska sloboda i pluralizam najbolje ogledaju u tome što ćeš u studio dovesti dva gosta koji, naravno, "različito misle" o Aktuelnom Problemu, što se i moglo očekivati s obzirom na Sveto Demokratsko Pravilo da jedan od njih mora da bude lobotomizovan; ili, recimo, jedan će biti protiv ubijanja nedužnih ljudi, a drugi za (ili će makar naći slatkorečivo, relativišuće opravdanje za takve neprijatnosti). Ta nije li to baš uzbudljivo, i neizvesno, i novinarski neutralno, i iznad svega demokratski?! Hoću da kažem: do petog oktobra, Podzemlje je direktno vladalo zemljom, sa sve "velikim" medijima, koji su mu služili kao slobodno vežbalište za svaku zamislivu Pohvalu Ludosti; od pada Miloševića (s kratko postrevolucionarnom pauzom, kako već rekoh) pa sve do ubistva Zorana Đinđića u Srbiji je uspostavljeno, pak, nekakvo političko-medijsko-kulturno dvovlašće, neka morbidna i perverzna miroljubiva koegzistencija u kojoj se od vas, "ako ste zaista demokrata", očekivalo da se javno "družite" i srdačno divanite o koječemu sa Zločincima i njihovim fanovima i jatacima. Hvala lepo, ja nisam "zaista demokrata": mnogo više verujem u Krivični zakon. A stalno me je zivkalo u takve smarajuće i jalove "jedan-na-jedan" emisije – sa kiselom vodom ili žutim sokom na sredini sofre – i stalno sam odbijao; samo pet minuta gledanja i slušanja nervnog maltretmana onoga koga su doveli umesto mene potvrđivalo bi ispravnost moje odluke da apstiniram od (makar i svadljivog i gadljivog) mešanja s Polusvetom. E, čini se da je i tom Dvovlašću došao kraj (ili je, ne daj Bože, u pitanju samo pauza?). Gledam pre neko veče jednu od poznatih "duelističkih" emisija, a o ubistvu Ivana Stambolića govore Nikola Barović i Goran Mat… šalim se: i Biljana Kovačević-Vučo. Pravi "razgovor istomišljenika", ne? Prava demokratska noćna mora? Da, hvala na pitanju, i hvala nebesima da je tako. Sve do dvanaestog marta, o tome bi se razgovaralo tako što bi jedan od sagovornika bio, recimo, Barović, a drugi bi bio neko ko bi, sažeto, rekao ovo: 1. Stambolić nije ni otet ni ubijen, nego je negde "šetao pa odšetao"; 2. ako je i ubijen, Mi nemamo ništa s tim i ne znamo ništa o tome; 3. ako i imamo nešto s tim, onda mora da je to i zaslužio. Karikiram? Ne mnogo.

Razume se, ovako infantilno poimanje "medijskog pluralizma" samo je odraz jednog mnogo šireg sindroma, od kojeg je patilo celo društvo, od kojeg je još i zahtevano da bude zahvalno svima koji su, kao, mogli onog "prevratnog" dana sve da nas pobiju (majke ti?!), ali nisu, jer su dobra srca i u dubini duše vole sve što vole mladi. Bolesna "koegzistencija" s paravojnim, parapolitičkim, mafijaškim i ostalim polusvetom morala je da pronađe i svoj medijski odraz. Pravo je pitanje je li sada s tim konačno gotovo? Ako su "klanovi", "specijalne jedinice", "patriotska udruženja" i njima pripadajuće pevaljke i zabavljači stavljeni van zakona, hoćemo li ubuduće biti oslobođeni i njihovih javnih Smatranja i Ukazivanja o smislu (srpskog) života i poreklu (srpskog) kosmosa? Nije li krajnje vreme da lucprde iznutra upoznaju jedan tip ustanova, a zločinci drugi, a da se mediji zadovolje onime što preostane – manje-više normalnim i poštenim svetom? Pa ćemo onda da se sporimo i mirimo do mile volje!