U prvom planu TV programa bili su naši sportski uspesi. To je logično i razumljivo, ali mediji su isprva stidljivo, a zatim sve češće počeli da emituju slike reke ljudi koja ovih dana prolazi Srbijom u očajničkom pokušaju da se domogne Mađarske, a zatim neke od evropskih država gde ih čeka kakva-takva budućnost. Zbrka vlada već oko naziva za izbeglice iz Sirije, Avganistana, Iraka ili sa severa Afrike. Novinari ih nazivaju migrantima, što je svakako eufemizam za nama dobro poznati status "izbeglaje". Verovatno danas želimo da izbegnemo poređenje sa našim ljudima – koji, gle čuda, još po Srbiji žive bez nade u kolektivnim smeštajima.

Mesecima ste oko železničke i autobuske stanice mogli da vidite ljude sa rančevima na leđima i kesama u rukama koji na travnjacima prave predah do sledeće etape putovanja, najčešće pešice. Hodaju duž pruga i velikih saobraćajnica, što njihovoj golgoti daje arhaičan, gotovo hodočasnički prizvuk.

Policija takođe nije imala jasnu ideju šta raditi sa ovim ljudima. Oni su očigledno veoma pažljivi da ne dođu pod udar zakona, pa izgleda kao da postoji nemi dogovor o poštovanju i ignorisanju. Ta pomalo licemerna politika uobičajena je i za region. U Makedoniji, recimo, odnos prema izbeglicama dobio je rasistički prizvuk jer im je bilo zabranjeno da koriste sredstva javnog prevoza! Danas imaju 72 časa gratis da samo prođu kroz Makedoniju i što pre stignu u Srbiju.

Balkanske države kao da igraju šugice sa ovim ljudima koje prepuštaju jedni drugima. Kada je Mađarska najavila izgradnju žičane ograde duž granice, upalio se crveni alarm. Neko u Srbiji je shvatio da će desetine hiljada ljudi ostati zarobljene u našoj zemlji. Jedan mađarski političar sa severa Srbije izrekao je veoma nespretnu formulaciju u želji da smiri strahove od mađarske ograde na granici. Rekao je da "pošteni građani" nemaju čega da se boje jer će normalno prelaziti granicu kao i do sada. Nesrećne izbeglice bi time bile "nepoštene" jer zaista krše zakon i prelaze granicu van prelaza. Ipak, kada vidite te ljude, njihove poglede, ili čujete samo deo njihove priče, jasno vam je da beže od velike nevolje.

Tu upravo leži paradoks migranata. Ako bolje razmislite, ili pokažete mrvicu saosećanja, shvatićete da među ovim ljudima ima na hiljade visokoobrazovanih, ljudi koji su uspeli da svoju ušteđevinu nekako sačuvaju i plate švercerima da ih dovedu do Evrope. Mnogo ima porodica, mnogo male dece koja još uvek pamte vreme kada su živeli u uslovima i manje-više sličnim našim. Zato je važno da čujemo njihove priče, što se na televiziji još nije desilo.

Tek pre nekoliko dana, vojska je postavila prihvatni centar na jugu Srbije, policije iz regiona rade zajedno, a političari pokušavaju da nađu pomoć za zbrinjavanje ovih ljudi. Da biste shvatili razmere tragedije, uporedite posledice prošlogodišnje poplave i evakuaciju Obrenovca jer je od početka godine preko 30.000 ljudi ušlo u našu zemlju, a talas se još pojačava. Ima opština na jugu Srbije gde je broj izbeglica veći od broja građana. Ovaj geopolitički paradoks samo nas je podsetio kako se neodgovorno vodila regionalna politika u Srbiji koja ima hektare i hektare napuštene zemlje gde danas više niko ne živi.

Bilo je, naravno, i onih koji će da zarade na tuđoj muci, pa su prevoz taksijem od 20 kilometara naplaćivali po 200 evra. U autobusima ka Beogradu ili Subotici sve karte su rasprodate i vlada ogromna gužva. Na nekim lokalima su osvanuli natpisi koji upozoravaju migrante da su nepoželjni. Prodaju im vodu, sendviče, brzu hranu, nude smeštaj u hostelima, pa se razvio svojevrsni izbeglički turizam. Vlada ne mora da brine, tu nema fiskalnih računa ni vaučera za poreske olakšice. Samo lova iz ruke u ruku, bez suvišnih formalnosti i dokumenata. Češće će vama danas tražiti JMBG ili broj lične karte nego ovim ljudima koje doskora niko nije želeo da vidi.

Da se razumemo, ni sa mađarske strane neće ih dočekati dobrodošlica. Gradonačelnik susedne opštine Ašothalom, malo većeg sela, pokazao je ozbiljan stepen netrpeljivosti, što nije čudno jer se radi o desničarskom aktivisti. Ispade Srbija najvernija nesvrstana sestra.

Najpotresnije priče stigle su od običnih građana širom Srbije, koji su imali potrebu da pomognu. Donose hranu, nude izbeglicama odmor, mogućnost da predahnu ili se okupaju. Sa druge strane, neshvatljiva mi je mlaka reakcija NGO sektora koji je, osim par svetlih primera, ostao upadljivo slep, nem i gluv. Za proteklih nekoliko meseci izdvojili su se Lekari bez granica koje sam viđao u okolini beogradske železničke i autobuske stanice. Siguran sam da je izbeglima potrebna pravna, psihološka, medicinska i konačno humanitarna pomoć. Ne tako davno, na isti način su Srbi bežali od rata i nesreće, a za neke to putovanje i dalje traje.