Kao ovlašćeni predstavnik uredno registrovane Grupe građana "Glasači Rano Ometeni U Razvoju", dakle kao jedan od onih mnogobrojnih vidovitih i zaslužnih pojedinaca koji su još rano izjutra 24. septembra 2000. godine shvatili da nešto s onim Slobodanom Miloševićem izgleda nije baš u savršenom redu – kako se, inače, sve do tog jutra činilo – najoštrije protestujem protiv nameta i harača koje nam uvodi nova vlast, a sve po diktatu Novog svetskog poretka, čije dekadentne običaje želi veštački da nakalemi na ovo odvajkada slobodarsko tlo… A nismo se, gospodo, tako dogovorili! Evo, recimo, ovi osiljeni vlastodršci sada tvrde da treba da se plaćaju računi za struju, i to redovno, a nisu li nas onomad pozivali na građansku neposlušnost i prestanak finansiranja nenarodnog režima kroz mrske dažbine? I mi ne samo da se odazvasmo bojkotaškom pozivu – štaviše, većina nas ga je anticipirala, pa ni ranije nismo davali ni dinara neprijatelju, koristeći džaba njegove resurse, čime smo ga planski upropaštavali – nego nam se to toliko dopalo da smo bili ubeđeni da će ova forma "građanske neposlušnosti" postati legalizovano permanentno stanje kad dođe sloboda! Pa, mislim, nismo li se za to borili? Sad ispade da struja i ostalo moraju da se plate, što je čista Izdaja Petog Oktobra, zbog čega je svaki socijalno retardirani glasač iz našeg Udruženja s pravom veoma razočaran. Pu, derikože i barabe, valjali smo vam da dođete na vlast, a sad vi nama tako! Da stvar bude gora, ovi belosvetski zlikovci uvedoše i mandatne kazne od po petsto dinara za pljuvanje na ulici, što onima Miloševićevima – o koje smo se, avaj, toliko ogrešili – nikada nije palo na pamet: slobodno ispoljavanje svih raskošnih unutrašnjih sadržaja (hrrrk–pljuuu–šljisk–bup–razgazz) na bilo kojem mestu u bilo koje vreme nasledno je Srbinovo pravo! Ipak, dara je prevršila meru njihovim najnovijim genocidnim potezom: hoće da vrate TV-pretplatu! Pa dobro, nismo li onomad zajedno onoliko grajali protiv TV-nameta uz račun za struju?! Kako sad odjednom treba da se plaća za ono što je ionako narodno? Sramota, bre!

Hm, probaću sad da se malo uozbiljim, iako sam baš zdravo počeo da uživam ovako raskomoćen u koži i glavi Večitog Malograđanina, mog omiljenog junaka iz hiperrealističkog žanra srbostrave, iz kojeg nikako da se izvučemo već najmanje deceniju i po. Jeste li primetili da dokoni reporteri ovih dana bazaju po ulicama sve navatavajući građane iz gorenavedene Ciljne Grupe da im kažu šta misle o TV-pretplati, a ovi mahom džumle udare u kukumavku kao da im neko odvodi dete u belo roblje, a ne 210 dinara za "javni servis" (za te pare ne možeš više ni tri vruća piva da popiješ u nekoj od prčvarnica oko Brankovog mosta)? O tome šta na ovu temu imaju da kažu predstavnici "opozicije" na nezasluženoj uslovnoj slobodi – bolje da i ne govorimo. Nije ovo porno magazin.

Odakle, dakle, ovoliko zapanjujuće infantilnosti u jednom društvu koje se toliko (uprazno) diči svojim "državotvornim tradicijama" i sličnim izmaštanim kerefekama? Ajd’ što ovde toliki Obični Građani ne shvataju principijelnu i suštinsku razliku između simboličke, ciljane, oročene pobune u vidu građanske neposlušnosti, na jednoj strani, i življenja u permanentnom divljem stanju, bez ikakvog ulaganja u najelementarnije opšte dobro, na drugoj, ali mora li baš svaka lokalna medijsko-politička šuša da dodatno dosoljava u prilog svem tom neopopulističkom drvljenju, "misleći" da time lovi novi politički establišment u izneveravanju (besmislenih) obećanja, mada zapravo seče granu na kojoj sedi? Jer, ne radi se u priči o finansiranju famozne Radio-televizije Srbije ni o sadašnjoj ili nekoj budućoj vlasti i njihovim potrebama za medijskim opsluživanjem – dobro je poznato da se te potrebe danas mnogo bolje i atraktivnije ostvaruju preko nekih nadriprivatnih televizija – niti se radi o aktuelnim RTV šefovima i njihovim položajima i apanažama. Pretplata kao stabilan izvor finansiranja javnog radio i TV servisa neophodna je ne zato što tako kažu Crkvenjakov, Veljanovski, Bojana Lekić, Pera, Mika ili Laza nego zato što upravo kapitalizam kao konačni cilj čuvenog procesa tranzicije potrebuje neophodni medijski korektiv u vidu javne RTV službe koja će pokrivati sve relevantne "nekomercijalne" sadržaje, one koji našem Večitom Malograđaninu, doduše, možda i nisu neposredno zanimljivi i potrebni (da se njega pita, život bi bio jedan veliki BeBe šou), ali mora i on da ih kroz pretplatu finansira zarad kulturnog dobra društva, isto kao što vi plaćajući porez finansirate i izgradnju neke džade kojom nikada nećete proći ili bolnice u kojoj se nikada nećete lečiti. Ovo je paradoks samo na prvi, i to sasvim krmeljivi pogled: svaki pravi prijatelj i zagovornik slobodnog tržišta – a taj sam, i to do i preko granice totalne idiosinkrazije prema svakom "samoupravljačko"-nadrisindikalističkom mentalitetu! – svestan je da postoje područja u kojima ono nije dostatno, i gde mora da postoji faktor prosvećene regulacije; zato, uostalom, u jednoj Velikoj Britaniji postoje BBC ili Channel 4, u kontinentalnoj Evropi Arte, Kanal +, Radio France Culture i sl., a u SAD mreža PBS: ko bi inače povazdan emitovao Bramsa, avangardni džez, eseje o novijoj lezbijskoj poeziji na severu Litve, reportaže iz portorikanskih slemova, antropološke priloge o svadbenim običajima u Laosu, studije o poznom Čehovu i Jadnom Mladom Verteru, ozbiljna istraživanja o "vidljivim" i "nevidljivim" manjinama u jednom društvu, psihodelične intervjue s andergraund tehno-pankerima blago šarenkastih očiju!? E, zarad toga postoji javni servis: da "vrti" tamo gde ni pare ni burgije neće. Politička objektivnost se podrazumeva, ali ona nema veze s "neutralnošću" prema dobru i zlu, kako se to ovde obično zamišlja. I to je, dakle, sadašnji i budući posao Radio Beograda, Televizije Beograd i njihovih novosadskih parnjaka, i neki od tih programa ga – da se ne lažemo – već i sada barem solidno rade: osim poslovičnog B92, niko drugi ne nudi ni približno toliko "ozbiljnih" sadržaja. Zato bez dileme glasam protiv njonjavog malograđanskog zakeranja i hitam da uplatim pretplatu, može i pola godine unapred: gde je taj šalter, pričajte dok nisam o’šo na pivo!