Dugo sam odolevao, ali na kraju sam, priznajem, pokleknuo: odgledao sam proces evaporacije tzv. Miše Vacića, čin koji se odigrao u sudiju televizije N1. Da li je to bila radoznalost, zluradost, pasjaluk, prokleti voajerizam koji čuči u čoveku? Teško je to raščivijati. U svakom slučaju, fenomen je, iz perspektive mogućeg gledaoca, sličan svojevremenom etičkom iskušenju oko (ne)gledanja "Severininog pornića": realno je negde svejedno hoćeš li biti milion i prvi gledalac onoga što su ionako već svi videli, a opet, ti duboko u sebi znaš da baš i nije tako svejedno kao što ti šejtan suflira, jer ništa ne može učiniti etički ispravnim ili makar neutralnim neovlašćeno zavirivanje u tuđu intimu.

E da, ima ipak jedna ključna razlika: u "Severininom porniću" nema baš ničega kompromitujućeg po njegove aktere – to samo dvoje normalnih odraslih ljudi razmenjuju nežnosti, da se tako spomenarski izrazim. Jedini koji se tu brukaju su oni koji to gledaju. Ovo s Vacić Mišom je nešto sasvim drugo: sadomazohistički hard-kor. Ali, nisu li oboje na to pristali, mislim, i Vacić i voditeljka Minja? I da i ne: naime, teško da je Vacić znao šta ga čeka. Namamljen je u zamku, a zatim brutalno odstreljen, i to u osnovi sopstvenom rukom. Tu voditeljka, naime, nije ništa kriva, jer nisu nesrećnom Vaciću nedostajale bitne informacije o voditeljki, nego o njemu samom: on je, naime, sve do tada sigurno mislio o sebi kao o osobi barem prosečne inteligencije, komunikacijskih sposobnosti i ostalog. A onda se načisto raspao, u živom prenosu. Zapravo, više se rastočio, iscurio na pod studija. Ne ostade ga ni koliko za onu čašu (vode) koju je tražio i dobio. I to je bilo tužno za gledati, sve vreme mi ga je bilo nekako žao, i molim vas da mi verujete da ovo govorim bez trunčice ironije. Normalnom insanu nije nimalo ugodno gledati kako se neko ko je ušao u studio viši od tri metra, nosom parajući plafon, u svega petnaestak minuta svodi na svoju realnu meru, a ispostavlja se da je ta mera takva da ga jedvice nazireš u curećim tragovima po podu. Ne zavidim čistačici koja je to posle morala da oriba.

Razume se da je Vacić nakon svega postao predmetom sveopšte sprdnje. Ne mogu reći da baš ne mogu da zaspim zbog toga: sam pao, sam se razbio. U nekom iole normalnijem poretku društvenih vrednosti vi ili ja ionako nikada ne bismo ni čuli za nekakvog Vacić Mišu: on je samo još jedan Baki iz kraja, anonimni internetski trol, pivski kvartovski "patriota" kakvih su puni stadioni, buvljaci i zatvori.

S druge strane, i takav kakav je, dakle dubinski i suštinski nikakav, nije taj Vacić gori od ogromne većine onih koji su u današnjoj Srbiji ministri, poslanici, direktori i upravnici velevažnih institucija i ostale Šarže; ljudi bez svojstava, bez izrazitijih profesionalnih i moralnih kvaliteta i postignuća; najbolji među njima su srednja žalost, većina ih je osetno ispod toga. Srbija koju je iznutra okupirala antielita prirodno je stanište i lovište za vaciće, i kako sad zameriti bilo kojem vaciću koji je u početku bio izvan tala, što je poželeo da se utali, da postane deo "ekipe"? Zar je on objektivno išta gori od onoga koji ga je na kraju najurio s posla? Ili od svih tih stefanovića, selakovića, rističevića, vulina, nikolića, vučića, i kako li se već ne zovu svi ti babići i bečići? U tome Vacić nije ništa pogrešio, urnisalo ga je samo što je to uradio tako dirljivo bez šlifa i stila da je verovatno i jednom Rističeviću bilo neprijatno, ako je to uopšte moguće.

Profesor Vuksanović Slobodan, bivši Koštuničin ministar prosvete i još bivšiji i davniji zamalo pa predsednik Demokratske stranke (!), isto je ovih dana neočekivano uleteo u središte javne pažnje, naravno, bar među onima koji su uopšte uspeli da se sete ko on beše. Realno, naime, Vuksanovića je njim samim gotovo nemoguće zapaziti, kamoli zapamtiti: samo dok je Nešto, on je i Neko. Pošto odavno nije Nešto, prirodno je da je prekriven snjegovima, ruzmarinom i šašom. E, tu negde, pod naslagama tih tvari, navodno ga je pronašao jedan tabloid, isprevši "toplu ljudsku priču" o S. V. kao zapuštenom klošaru koji spava na ulici i hrani se iz kontejnera. Bilo je iz aviona jasno da se radi o izmišljotini, i to sledeći puku društvenu logiku: ne, takvi kao on nikada ne propadaju – nemaju težinu koja bi ih vukla ka dnu. Kao što ne mogu da lete, tako ne mogu ni da tonu. Oni su uvek na površini, egzistirajući kao entiteti bez boje, mirisa i ukusa. Tako i on: pesnik bez poezije, političar bez politike, intelektualac bez ideja, ministar bez rezultata, ukratko: idealan kadar ovoga što je Srbiju uzjahalo. U čemu je, naime, jedina razlika između nekoga kao Vacić i jednoga kao Vuksanović? Potonji ima malo više šlifa. Sasvim je, doduše, bez sadržaja, a i ono što se eventualno u njemu pronađe – kuku, bolje da se i nije pronašlo; ipak, ume to nešto, koje je ništa, da nosi s filistarskim samopouzdanjem kakvo je tamo nekom Vaciću nedostižno. A takvih tzv. SNS-u nedostaje: onih koji su u Ništa stigli dužim i zaobilaznijim putem, pa kod beznadno površnih još mogu da ostave utisak da su bar nekad bili teži od vazduha. Otuda ritualno divljenje Vuksanovićevo za Vođu: kao podsetnik da je vacića mnogo na lageru pa su i prigodno jeftini i lako zamenjivi, ali da je kvalitetnih i sertifikovanih vesića svega nekoliko, pa svakome treba naći namenu. Ne sumnjam da u tom smislu pred Vuksanovićem stoji sjajna budućnost.